Из збега... на школовање у иностранство

Образовање се сматра једним од „стубова“ друштва. О томе посредно сведочи и данашњи проблем „одлива мозгова“, како се популарно назива одлазак образованих у развијене земље где се препознаје значај образовања и стручности у различитим областима. Свако време носи своје бреме, а у Првом светском рату, било је важно само то да се какво-такво образовање – не прекине.

По окупацији, највећи део ђака остао је у окупираној земљи у којој се укидају дотадашње школе и уводи нови систем образовања, са циљем да се од ученика створе будући послушни грађани Аустроугарске, односно да се потпуно разоре њихов национални идентитет и култура, нарочито у бугарској окупационој зони.

Један део деце са војском је прешао Албанију и нашао се на Крфу, који постаје седиште српске Владе. У изузетно тешком моменту за народ и земљу, тадашњи министар просвете, Љубомир Давидовић, успева да организује одлазак српске деце различитог узраста на школовање у друге земље, претежно у Француску.

Давидовић у ратним условима постаје преокупиран тиме да што више деце пошаље на школовање у иностранство. Његов циљ био је да колоне ђака, уместо на фронт, упути у школске клупе. Они ће касније, по Давидовићевој идеји, изградити нову, ослобођену земљу.

У Народној скупштини на Крфу, у септембру 1916. он говори: „Ја сам уверен да ће сама близина и дружење деце оних очева који су се борили на Марни, Изеру, Вердену и Шампањи учинити толико кориснога нашој омладини да ће она доћи препорођена у нашу отаџбину и унети у њу дивне тековине лепе и сјајне културе Француске“.

Српски и француски државни врх постижу договор о школовању српских ђака широм Француске. Оснива се Просветно одељење у Паризу, на челу са Јованом Жујовићем, које окупља избегле наставнике и професоре, како би се што брже омогућила настава. Подаци о броју ђака разликују се у више извора, али се рачуна да се тада њих око три хиљаде школовало у Француској.

Распоређени су у осамдесет градова и места, по школама, где су добили смештај, одећу, храну. Уморни и уплашени, дочекани су топло, уз саосећање домаћина, и велики део њих убрзо постаје близак са француским породицама, посећујући их викендима и празницима. Занимљив је податак да велики број њих није могао да се навикне на интернатски начин живота, па су повремено избијали мали штрајкови из разних разлога.

Ученици су распоређени по узрасту, у основне школе, више основне школе, занатске, учитељске, трговачке школе, лицеје и на колеџе. Убрзо је основана и Српска гимназија у Ници, касније, услед повећања броја ученика, и у Болијеу, а они који су по својим годинама били на граници регрутације - упућивани су у новостворени Ђачки батаљон у Жозјеу. 

То је био још један подвиг Љубомира Давидовића у намери да се што више младих спасе слања на бојиште како би се школовали и касније допринели подизању разорене отаџбине на ноге.

Поред Француске, српски ђаци нашли су се и у Алжиру, Великој Британији, Италији, Швајцарској, Русији, и другим земљама, где је за њих, на различите начине, организована настава.

У великој Британији, око три стотине послатих ђака постигло је велике успехе како у уклапању у средину, савладавању језика, настави, тако и у спортовима карактеристичним за Острво, као што је крикет. Са друге стране, ђаци који су се из Турн Северина кретали ка Русији имали су часове у вагонима воза којим су путовали.

По повратку у ослобођену земљу, многи од њих дали су значајан допринос на разним пољима: медицини, физици и другим природним наукама, грађевинарству, уметности. Посебан значај ова генерација има у књижевности, о чему сведоче имена Растка Петровића, Душана Матића, Станислава Винавера, и свих оних који су после рата унели разне авангардне тенденције у литерарно стваралаштво.  

број коментара 0 Пошаљи коментар