Радозналост није убила ниједну мачку

У Даблину 1791. године, Ричард Дејли, управник локалног позоришта, одважио се на опкладу – у року од 24 часа ће увести нову реч у енглески језик. Досетљиви управник, којег је беспарица мотивисала да добије опкладу, ангажовао је неколицину градских мангупа, који су у глуво доба ноћи ишарали град једном чудном речју. Ујутру су збуњени Даблинци, на сваком ћошку, једни другима постављали питања на које нико није знао одговор. У општој збуњености, родила се реч – квиз.

То је занимљива прича о пореклу ове речи, али, ако се икада сусретнете с питањем: Које је порекло речи квиз на неком квизу, симпатична прича вам неће донети поене. Вероватније је да је лукави управник већ негде имао прилику да прочита ову реч, чији је најранији писани траг остављен 1781. године.

Према Оксфордовом речнику енглеског језика, квиз настаје кварењем латинског питања qui est? односно ко си?, којим су започињала сва усмена испитивања у старим школама у Великој Британији. Сматра се да речи question (питање) и inquisitive (љубопитив) имају исти корен.

Крајем осамнаестог века, реч се користила да означи чудну особу, а постоје и извори који указују да се њоме именовала и врсте дечје играчке, сличне јо-јоу. У деветнаестом веку појављује се изведеница quiyying glass, синоним за тада веома популаран асесоар кицоша – монокл.

Премда, на првом месту, модни детаљ и знак друштвеног статуса, монокл у основи представља средство којим се непознато упознаје, нејасно разјашњава, мрачно осветљава, загонетно објашњава.

У закључку, већина лингвиста ће се сложити поводом тога да загонетна етимологија савршено одговара значењу речи – нешто што вас тера да се питате.

Проучавање порекла једне речи обично се показује као изузетно занимљив подухват, посебно када је у питању реч која је прерасла у интригантан феномен. Најједноставније речено, интригантност квизова потиче од чињенице да се у њима спаја оно што је, према општеприхваћеном схватању, неспојиво – учење и забава.

Промућурни критичари ће одмах, с правом, рећи: квизови деградирају право знање, они се хране јефтиним, површним информацијама. То је у потпуности тачно. Форма провере знања на квизовима је питање-одговор, која веома често од учесника не захтева критичко, ни логичко размишљање, већ првенствено добро памећње и афинитет ка складиштењу гомила разноразних информација у мозгу.

Осим тога, психолози примећују да се у квизовима учествује из нарцисоидних побуда – човек константно жуди за самодоказивањем, а много је лакше доказати се на квизу, него у реалним професионалним задацима. На послу обично морате показати много више од вештог баратања, за вас лично, небитним чињеницама. Ако вам се успеси не нижу у сопственом интелектуалном развоју, барем могу у серији насумичних питања. То је, такође, тачно. Али, постоји и друга страна медаље.

Ако нас је етимологија ичему научила, суштина квиза нису одговори, већ питања. Циљ квизова би требало да буде распиривање радозналости учесника, а не ликовање над добрим резултатима или задовољство услед материјалне добити. Таква врста добити можда чека такмичара, али не и већински део учесника, који пасивно прате питања испред малих екрана.

Још важније је обратити пажњу на садржај квизова – углавном је реч о општој култури. Стручњаци који се баве састављањем званичних тестова опште културе истичу како је то начин провере нечијег општег интересовања за учење, а не способности савладавања специфичног задатог градива.

Другим речима, ови тестови мере ниво нечије радозналости, тј. колико неко поседује навику свакодневног неформалног учења из сваког животног искуства. То је, изгледа, оно што широке народне масе привлачи квизовима – радозналост је урођена особина сваког човека, коју веома често, што смо старији, научимо да спутавамо и замењујемо амбицијом.

Историја људског сазнања састоји се од бесконачног низа питања на која су давани погрешни одговори. Према речима Алберта Ајнштајна: „Најважније је никад не престати постављати питања“ – постављање питања је забавна игра, давање одговора је озбиљна наука.

Радозналост никада не може бити исто што и наука, али наука се никада не може развити уколико не постоји радозналост. Пошто се вероватно неће десити то да вам неко преко ноћи ишара цео град непознатом речју, ви се латите сопственог екперимента – саставите своја квиз питања на основу свих искустава која доживите у једном дану. Да би нам оно што научимо било забавно, мора бити забаван и начин на који учимо.

број коментара 0 Пошаљи коментар