Родна равноправност - жене и политика

У новој култури могућности и модерних технолошких достигнућа, људи се међусобно разликују по степену образовања, економском кретању, здравственој заштити, политичким и другим амбицијама, те у начину живота. Јаке и стабилне државе труде се да добром социјалном политиком ублаже све разлике међу људима, ипак, многе рафиниране ситуације још увек су далеко од равноправности... Једна од тих свакодневних разлика јесте и разлика међу половима, али не са биолошке стране, која нам је добро позната и која се сматра и природном и нормалном.

Родна (не)равноправност

Да ли су жене ангажоване на одлучујућим функцијама и у коликој мери? Да ли их има довољно у парламенту? Каква је њихова улога у управним одборима јавних предузећа и јавних сервиса, у великим компанијама?

На четвртој министарској конференцији о равноправности жена и мушкараца, која је одржана 1997. године у Истанбулу, утврђена је декларација Савета Европе о равноправности полова ‒ основном критеријуму демократије:

„Постизање равноправности жена и мушкараца интегрални је део који води ка истинској демократији. Предуслов је да учешће свих чланова и чланица, жена и мушкараца, у свим друштвеним сферама буде потпуно обезбеђено. Демократија мора постати СВЕСНА И РОДНО ОСЕТЉИВА."

Постоје два супротстављена става, те докази који их прате.

Јасно је да су у историји постојали периоди који су били повољнији за жене. То је аргумент који радо користе они који сматрају да жена заправо и није била увек подређена ‒ од матријархата, преко легендарног племена амазонки, жена у Спарти, до познатих владарки, уметница, хетера које су преко мушкараца утицале на догађаје у друштву...

Међутим, постоји много више података и доказа о томе да су жене биле угрожене. Ту су, на пример, сурови обрачуни са женама током средњег века и деловања инквизиције. У Европи, од 15. до 18. века, на ломачи је спаљено више хиљада жена, оптужених за вештичарење.

Све до 20. века утицај жена „као рода" готово да није био значајан. Сваки напредак у друштву, попут индустријске револуције, значио је и корак даље у женској борби за слободу, али врло брзо уследили су отпори оних који су сматрали да и у новонасталим околностима жена треба да буде задржана у кућним оквирима да би обезбедила репродукцију.

Револуција у Француској 1789. године, на пример, неће знатније утицати на положај жена, иако су неке од њих учествовале у револуционарним догађањима. Из тог периода остаје нам Декларација о правима жена и грађанки (1791) Олимпије де Гуж.

Ускоро у Енглеској, Мери Вулстонкрафт објављује „Одбрану права жена", прво феминстичко дело подстакнуто идејом либерализма, а тиме почиње и оно што се назива „први талас феминизма", који траје све до 60-их година 20. века.

Британска књижевница сматрала је да се жене морају снажније борити за своја права. Било је важно да се изборе за једнака права у образовању, али и да се ослободе предрасуда да су мање вредне у друштву.

Тада су жене почеле да схватају да није више довољно да се једна другој жале на подређени положај, а да не чине ништа. Постају свесне да је за „ослобођење" неопходна организована акција, уз стално иступање у јавност и упорно тражење остварења захтева.

Први резултати постају видљиви у другој половини 19. века, а од почетка 20. века жене постепено остварују свој пут ка равноправности и слика у друштву се у потпуности мења. На Новом Зеланду жене су добиле право гласа још 1893. године, а исто право добиле су врло брзо и у Аустралији.

У европским земљама, радикалније иступање женских организација било је посебно видљиво у Енглеској. Милисент Гарет Фосет је 1897. године основала Удружење сифражеткиња.

Емелин Пaнкхерст се одлучила и на директно политичко деловање, па је 1917. основана Женска странка. Ограничено право гласа жене у Енглеској добиле су после Првог светског рата (1918), а све жене могле су узети учешће у гласању тек 1928. године.

После Првог светског рата право на гласање добиле су жене у још двадесетак држава. Нећемо говорити о томе колико је жена морало да поднесе тешко бреме неправди у борби за своја права.

Многе жене у Европи, па чак и у државама у којима су се активно бориле за своја права у 19. веку, попут Француске и Немачке, добиле су право гласа тек после Другог светског рата.

 

број коментара 4 Пошаљи коментар
(недеља, 28. авг 2016, 02:05) - rastko [нерегистровани]

feminizam

Još samo u tri oblasti žene su u manjini (politika, nasilje i profit). Pri tome se ne računaju teški fizički poslovi, prljavi poslovi i poslovi koji dovode do češćeg fizičkog stradanja (građevinski, komunalni, noćni rad, saobraćaj). Žene dominiraju u obrazovanju, pravu, medicini, menadžerstvu, marketingu. Zapravo, savremena demokratska društva su sve više feminizirana, u smislu da su sve bolje podešena za ženski rad. I biće to još bolje. Ne samo spontano, već nezaustavljivo.

(петак, 29. јул 2016, 10:12) - Недељко Стефановић [нерегистровани]

Наука и идеологија

Упознао сам неке феминисткиње и њихова размишљања. Нажалост, то изгледа као врло идеологизирана наука, а то двоје не иде заједно. Немам ја ништа против права жена, али не на рачун истине, као ни на уштрб права мушкараца. Ако треба пошто-пото жена да буде у праву без обзира на чињенице, онда је то проблем.

(петак, 29. јул 2016, 00:54) - anonymous [нерегистровани]

Od kada Svijet postoji

ravnopravnosti nije bilo a niti ce je ikada biti.Ako sam u krivu skrenite mi paznju da nisam u pravu.

(четвртак, 28. јул 2016, 19:41) - anonymous [нерегистровани]

ravnopravnost

Pa i dalje poslove delimo na muski i zenski ako su poslovi teski.