Мултимедијални пројекат „Привреда Параћина“

Мултимедијална изложба „Привреда Параћина од млина до индустрије: сећање за оптимистичну будућност” биће доступна грађанима до краја јануара. На 11 тачака у срцу Параћина могу се погледати виртуелне реконструкције архитектуре из предратног периода.

Дигитална трансформација културног наслеђа Параћина реализована је у оквиру пројекта „Привредни развој Параћина и почеци индустријализације" у организацији Завичајног музеја у Параћину, а његове ауторке су др Христина Микић и Естела Радоњић Живков. Пројекат су подржали Министарство културе и информисања, Цементара Поповац и Општина Параћин.

На мултимедијалној изложби приказан је привредни развој Параћина од предратног периода до данашњих дана, кроз причу о најзначајнијим фабрикама Параћина и банкама основаним у предратном периоду.

„Привредна историја је један од најзначајнијих аспеката идентитета Параћина, али она није у довољној мери до сада била документована, валоризована и презентована широј јавности. На око 11 тачака грађани могу помоћу апликације Параћин да виде како су изгледали ти делови града од 1905. до 1938. године", наводе ауторке.

Уласком у простор новоослобођене српске државе, ово место постаје најпознатије по трговини вуном и свињама, које су се извозиле у Аустрију. Др Христина Микић, једна од ауторки изложбе, наводи да су млинови представљали прве кораке ка индустријализацији привреде у Параћину. До стицања независности, њих су углавном оснивали Турци, а након тога кнез Милош. У тежњи да створи независну државу, кнез Милош је радио на томе да се Србија ослободи зависности од увоза хране из других земаља. Стога је повремено и својим блиским сарадницима давао одобрења да се баве одређеним економским активностима, па и млинарством.

Ауторка објашњава: „Такав је био и Богдан Ђорђевић из Параћина, познат као Татар Богдан ‒ татар који је 1830. донео хатишерифе којима је Србија стицала независност. Блискошћу са кнезом постаје власник воденице у Параћину. Крајем 1837. године и сам кнез Милош има план да подигне три модерна млина, један од њих и на Црници. Ту своју замисао остварује и његова Правитељствена воденица почиње са радом 1838. Њу је изградио Јован Вајнхапел, имала је три двострука погонска точка, и млела је брашно и гриз".

Центар за снабдевање војске

Млинарство, трговина, пољопривреда и сточарство окоснице су привредног развоја Параћина све до краја 19. века. Како Феликс Каниц бележи у својим путописима, златно доба привреде Параћина наступа када ово место, по одлуци краља Милана, 1876. постаје центар за снабдевање војске, и тај период траје до 1888.

Формирање нових економских и друштвених односа повезано је и са оснивањем фабрике сукна браће Минх. Она није имала само локални значај, већ је као прва фабрика са повлашћеним статусом и страним капиталом, уливала наду да ће кроз везу са домаћим трговцима и радном снагом осигурати брз развој националне привреде. Ауторке изложбе објашњавају да су „фабрика и њени власници уживали велику наклоност државних структура и да се то није огледало само у гарантованим куповинама чоје за потребе војске, већ је и краљ Александар Обреновић 1893. био гост Минхове фабрике у Параћину и купац чојаних тканина за капуте које је и сам носио".

Пред почетак Другог светског рата Параћин је имао 15 привредних предузећа са просечно 250 радника, док је национални просек био око 40 запослених по предузећу, што довољно говори о динамици привредног напретка у Параћину. Међу најпознатије фабрике које су обележиле предратну привредну историју овог места убрајају се Фабрика сукна браће Минх, Француско-српска фабрика цемента, Српска фабрика стакла, Фабрика вунених тканина „Влада Теокаровић и комп." и Фабрика за производњу ратлука и бомбона „Братен".

Приредила Александра Стојановић 

број коментара 0 пошаљи коментар