Oслушкивање воде

Разумевање воде доноси нам разумевање свемира, природних чуда и самог живота. Ако научимо да је слушамо, да пратимо њен ток и ослушкујемо њен пулс, а у правом тренутку на папир додамо боју, онда ћемо направити најлепша изненађења у акварелу, акрилику или гвашу, сликарским техникама познатим још од давнина.

Сама реч акварел долази од латинске речи aqua, што значи вода. Био је познат још у старом Египту, где су га израђивали на папирусу. Такође, декоративне цртеже резбарене у камену попуњавали су обојеним прахом и фиксирали воденим раствором гумиарабике.

Акварел је био познат и у старом Јапану, Индији и Персији. Кинези су га користили за сликање на свили и папиру. Неговали су га и антички Грци и Римљани, а јавља се и у старохришћанској уметности.

Преко византијских сликара акварел прелази у средњовековне манастире у целој Европи. Бројни мисали, псалтири, бревијари и хронике тога времена илуминирани су минијатурама, иницијалима и орнаментима рађеним воденим бојама.

Међу првим акварелистима новог века истичу се Албрехт Дирер и Ханс Холбајн Млађи. Дирер се сматра зачетником ове технике у сликарству, као и уметником који ју је усавршио и популарисао. Употребљавао је белину папира да нагласи светло и ваздушасто извођење дела. Интересовање за природу које је показао у овој техници дало је нове мотиве за нове генерације уметника.

Због прозрачности и лазурности, акварел је погодан за сликање пејзажа, архитектонских и градских ведута а у бароку се користио за израду скица и предложака за веће и сложеније слике. Акварел, какав се данас ради, развио се тек почетком 19. века у оквиру енглеске сликарске школе, када је основано Друштво сликара акварелиста. Почеци акварела на балканским просторима јављају се у 17. и 18. веку са акварелним цртежима старих градова. Ову технику су користили Анастас Јовановић и Стеван Тодоровић сликајући пределе и портрете.

За разлику од прозрачног акварела, гваш je техника која датира још од средњег века. То је начин сликања воденим бојама које су помешане са покривном белом, па су насупрот акварелним бојама ‒ непрозирне.

Лазурност акварела, пуноћа и пастелност гваша, могу се добити у сликарској техници која поседује сва та обележја, а то је акрилик. Акрилик је сликарска техника у којој је везиво дисперзија акрилне смоле, која се назива акрилна емулзија.

Године 1950. акрилик је већ био на тржишту у Америци. Користио га је Полок, као и многи други амерички сликари у штафелајном сликарству. Убрзо се његова примена шири и у Европи, прво као везиво за импрегнације и изолације, затим за израду колажа а касније и као самостална сликарска техника.

Због својих изузетних особина, акрилне боје налазе широку примену у многим другим областима, од примењених уметности, до аутомобилске индустрије. 

број коментара 0 пошаљи коментар