Емил Зола

Прича о Емилу Золи започиње у Венецији, где је 1795. године, у породици државних службеника и војних официра, рођен његов отац Франческо Зола. Током Наполеонових ратова у Европи, Франческо Зола се придружио војсци као потпоручник. Дипломирао је математику на Универзитету у Падови стекавши звање војног инжењера.

Већи део времена је проводио у Паризу ту је упознао Емили Обер. У марту 1840. родио се њихов син Емил Франсоа Зола, који је променио име како би звучало више француски. У пространој кући, недалеко од старе катедрале, Емил је уживао у пажњи и љубави својих родитеља до тренутка када је његов отац изненада умро од плеуритиса.

Живот је за Емили и њеног сина постао тежак. Свим силама се трудила да му пружи што боље образовање. Године 1852, са дванаест година, уписао се у школу, тада познату као колеџ Бурбон, у оно време најбољу школу. Био је добар ђак, али оно што је обележило његово школовање било је познанство и дружење са два дечака: Полом Сезаном, касније чувеним сликарем, и Жан-Батистом Бајем, сином власника локалног хотела. Три дечака су била нераздвојна; иако је Зола по природи био меланхоличан и помало повучен, на ово пријатељство је одувек гледао као на најбољи период своје младости.То што се тако добро слагао с Полом Сезаном много говори о Золиној осетљивој природи. Сезан је имао тешку и пргаву нарав. Крупан и незграпан, али једнако интелигентан као Зола, Сезан се стално свађао са својим оцем, који је био имућан али тешке нарави и који није подржавао синовљеву жељу да постане уметник. Изнимно лепи крајолици Провансе и река Арк, која је протицала јужно од града и у којој су волели да се купају, били су им уточиште, а брда којима су тумарали оставила су снажан утисак на њих.

Као зрелом и већ афирмисаном уметнику, планина Сент Виктоар је Сезану била чест мотив слика, ком се изнова враћао. Као писцу, сеоски предели Екс ана и сам град постали су Золи нека врста уточишта.

Осим природе ту је био и свет књижевности. Виктор Иго му је био један од идола. Алфред де Мусе је вероватно био први песник који је имао значајнији утицај на Золу и Сезана. Кад је Золи било осамнаест година, пре него што је завршио школовање у Екс ану, мајка је одлучила је да се обоје преселе у Париз. Очев углед му је обезбедио пријем у престижни лицеј Лудвига Великог, али убрзо је схватио да је његово знање немерљиво у поређењу с оним које су поседовали његови париски вршњаци. Тежак живот у Паризу и немаштина постали су свакодневица. После безуспешних покушаја да пронађе посао, у пролеће 1860. коначно се запослио у Управи царине, где је остао мање од годину дана, да би се по препоруци очевог пријатеља запослио у одељењу за дистрибуцију у издавачкој кући "Ашет", која и данас важи за једно од водећих имена француског издаваштва. Посао у издавачкој кући је у много чему била срећна околност. Људи из "Ашета" су убрзо препознали његове квалитете и поставили га за директора сектора за односе с јавношћу, да би касније постао директор одељења за рекламирање. Кроз свој посао успоставио је значајне контакте у свету књижевности. Животни стандард му се нагло побољшао. Почео је да пише за те новине и часописе, што му је у наредним годинама обезбеђивало финансијску сигурност. Преселио се у улицу Вожирар, недалеко од Луксембуршког врта, и Париз је за њега сада постао пријатно место за живот. Четвртком увече организовао је уметничка дружења уз чај и разговоре који су трајали до дубоко у ноћ. То ће од тада постати саставни део његовог живота.
Његов пријатељ из детињства Пол Сезан био је у Паризу и заједно су обилазили атељее сликара Реноара, Фредерика Базија, Анрија Фантен-Латура, Монеа и Дегаа. И управо је захваљујући овим познанствима из млађих дана, у каснијим годинама изградио репутацију угледног уметничког критичара.

"Приче Нинони" - збирка кратких прича, биле су прво објављено Золино дело. Захваљујући професионалном искуству, успео је да пронађе доброг издавача и обезбеди успешну промоцију и дистрибуцију. Његов први роман "Клодова исповест", посвећен Сезану и Бају, роман говори о младом провинцијском идеалисти који долази у Париз и открива порочан и корумпиран свет престонице.

Његови сурово реални описи изазвали су својеврстан скандал, тако да издавачка кућа "Ашет" није претерано жалила када је Зола, 1866. године, одлучио да напусти компанију. Био је убеђен да може да живи само од писања. Неколико година раније упознао је Александрину Меле. Висока, маслинастог тена и отменог држања, имала је врло тешко одрастање у породици шеширџије и цвећарке.

Александрин му је била добра супруга. Уливала му је самопоуздање и сузбијала његове лудости. Али, нажалост, у браку неће имати деце.

Зола је врло жустро бранио своје пријатеље уметнике. А 1866. године заложити се за Манеа, Монеа, Писароа било је у одређеној мери врло смело. Изреволтирани његовим чланцима, читаоци су цепали новине и отказивали претплате. Зола је био изузетно проницљив и, наравно, уживао је велико поштовање Манеа и осталих пријатеља из уметничких кругова. Сезану, који је финансијски стајао врло лоше, годинама је сваког месеца слао шездесет франака. Финансијски је помагао и другим уметницима кад год је то могао, тако да је његова подршка уметности и уметницима била постојана и, својствено њему, врло практична. Oбјавио је бројне чланке на тему књижевнсти. Убрајали су га у реалисте, мада је жанровско сврставање што је случај и са многим другим писцима, само један део далеко сложеније целине. Његово искуство у новинарству послужиће као основа његовом јединственом приступу писању.

Највећа вредност његових дела почивала је управо на реалистичним описима а они су настајали из критичког посматрања. У својој "Људској комедији" Балзак је написао неколико повезаних романа. Зола је инспирацију црпио из сопственог искуства из Екс ана, који у својим романима зове Пласон а две породице које у њему живе Ругон и Макарови. То ће постати основа за изванредну серију од двадесет романа познату као циклус "Ругон-Макарови" а који прати успоне и падове различитих чланова ових породица обично оковане непријатељством или несрећом. Зола се, наравно, окушао у писању позоришних комада. Његова дела су била толико популарна да је било сасвим логично да се уради њихова позоришна адаптација.
Наравно, све ово му је било плаћено, тако да је зарадио приличну суму новца од позоришних адаптација романа "Јазбина" и "Нана" који су се изводили у париским и другим светским позориштима.

Зола је у сваком погледу био испуњен човек. Уживао је у својој уметности. Није био неумерен у својим жељама нити превише боем у својим навикама. Жудео је за породицом, коју он и супруга нису могли да имају. Жану Розеро је први пут упознао у мају 1888. Имала је двадесет и једну годину а његова жена Александрин ју је унајмила да ради код њих као собарица. Одмах се заљубио у њу. Убедио ју је да да отказ изнајмивши јој стан недалеко од његове куће. И тако је почео свој тајни двоструки живот. Жана му је подарила двоје деце; међутим, невоља се догодила кад је Александрин дознала за ову везу. Зола јој је дао до знања да је поштује као супругу и да ће увек остати уз њу. Напослетку, супруга је чак прихватила његово двоје деце које је уистину веома волео. Након што је завршио серијал од двадесет романа који су чинили циклус "Ругон-Макарови", Зола се латио још једног подухвата. Написао је трилогију "Три града" - "Лурд", "Рим" и "Париз". Циклус је започео с Лурдом јер је увидео да је ходочашће у том граду део смишљене преваре од стране цркве. Роман говори о сиротим верницима који хрле у град верујући да ће тамо бити излечени а радња прати младог свештеника који, увучен у све ово, преиспитује своју веру у Бога.

У наредном роману, "Рим", у центру римокатоличке цркве, исти свештеник среће се са преварама црквених отаца зарад личних напредовања у служби. У последњем делу из циклуса, у роману "Париз", Зола усмерава пажњу на пословни свет у који су његови савременици неретко бивали намамљени да уложе новац у послове који су спектакуларно пропадали.
Међутим, ово последње дело засенила је Золина лична умешаност у аферу "Драјфус". Написао је чувено писмо "Оптужујем". "Оптужујем" је био чланак којим је Зола исказао свој став и јавно и директно оптужио војску. Због овог чланка му је суђено и, наравно, проглашен је кривим и оптужен за издају, због чега је морао да побегне у Енглеску. Живео је у Сарију, предграђу Лондона, неких годину дана, док је афера Драјфус наставила да изједа Француску. У Париз се вратио јануара 1899. године, када је објављена општа амнестија за читав случај "Драјфус" и све оне који су у њега били умешани.

Док је афера Драјфус још трајала, Зола је почео рад на новом циклусу који је назвао "Четири јеванђеља". Назив циклуса се односи на четири библијска јеванђеља иако је реч "јеванђеље" употребио иронично. Романи из циклуса били су: "Плодност", "Рад", "Истина" и "Правда". Завршио је три, а последњи из циклуса, "Правда", остао је недовршен. Ови романи, и даље у сенци циклуса "Ругон-Макарови", зрачили су вером у живот и оптимизмом. Зола се никад није плашио да открије тамну страну живота, али је у исто време веровао и у моралне вредности човечанства. Умро је 1902.године

Приредила:Тања Чанић-Млађеновић

број коментара 3 пошаљи коментар
(понедељак, 04. феб 2019, 20:10)
anonymous [нерегистровани]

Хвала за текст

Једино ми није јасна реченица о Балзаку. Као да је ту случајно свратила.

(понедељак, 04. феб 2019, 12:19)
anonymous [нерегистровани]

Bravo

Bravo za tekst.Saznao sam mnogo toga .Ćestitam

(недеља, 03. феб 2019, 23:07)
anonymous [нерегистровани]

bravo..

Bravo za tekst, ovakvi tekstovi su uvej dobrodosli, o ovakvim ljudima se uvek trba pricati..