Стидљиви Хенри Џејмс, прецизни описивач људског срца

У једној кући недалеко од Вашингтон сквера у Њујорку рођен је Хенри Џејмс (1843‒1916), који ће постати један од најугледнијих америчких романописаца. Свој први роман „Родерик Хадсон“, Џејмс је почео да објављује у часопису „Атлантик мантли“ у јануару 1875. године. Крајем јануара те године објављен је низ прича под именом „Страствени ходочасник“ и тако је каријера писца кренула узлазном путањом.

Пишчев отац је већи део живота провео пишући књиге које је самостално објављивао. Са само шест месеци млади Хенри је с породицом кренуо пут Европе: прво у Енглеску, а потом у Француску. Пишчев отац је имао чврсте ставове према питању образовања. Стално је селио дечаке из школе у школу, тражећи савршенство. Желео је да стране језике уче од изворних говорника. Хенри Џејмс је тврдио да га је отац научио да цени само живот и искуство. Сматрао је да је то најбоље што је могло да му се догоди.

Хенријев старији брат Вилијам је био одличан сликар и почео је озбиљно да се бави сликањем. И Хенри се површно бавио уметношћу, али је осетио да није довољно добар и да његов труд не вреди. Спремао се грађански рат. Његова породица, у којој су сви били истог опредељења, била је против ропства, па је и он био срчани присталица аболиционизма. Све књиге које је прочитао и идеје о којима је размишљао указивале су му на то да је то јасан морални избор.

Ипак, он је био повучен и срамежљив, што сигурно нису одлике једног војника. У то време није прецизно знао шта ће радити. Шест месеци пошто је избио рат, Хенри је помогао да се угаси пожар у штали у граду. Том приликом се повредио и дуго година после тога осећао је болове у леђима услед те незгоде. Једно је размишљати о животним истинама у библиотеци, а нешто сасвим друго отићи у рат и предузети нешто.

У отменом друштву 

Сви Џејмсови су били врсни говорници, а будући да је стекао многе предности које долазе уз европско образовање, Хенри је имао добре шансе, као и сви његови пријатељи, код лепшег пола. Али и у овоме, као и у другим областима, био је изузетно несигуран.

Хенри Џејмс је 1862. године, док је рат и даље трајао, похађао предавања на Правном факултету на Харварду. Отишао је на неколико предавања, али је схватио да се не осећа пријатно међу отменим друштвом Нове Енглеске. Њихов поглед на живот био је узак и исувише озбиљан. То осећање га је драстично одвукло од америчког културног живота. Током прве године на Харварду објавили су му прво дело: рецензију у часопису Норт Американ ривју који му је плаћао два и по долара по страници. Он је био први син у породици Џејмс који је почео да зарађује. Тихо се искрао с Правног факултета и никад се није освртао. Харвард овом писцу више није имао шта да понуди.

Повратак у Европу 

Почетком 1864. године одштампали су му кратку причу, анонимно, а пошто су прихватали његове рецензије, осетио је да може да се осамостали. Студентски живот му уопштено није одговарао, јер је открио да не може чак ни да устане и говори на часу. Џејмс се није осећао пријатно у америчком културном животу на Харварду, који је био срце културе у то време. На крају је морао да се врати у Европу како би пронашао простор за оно што жели да каже.

Велики тротоар у средишту Римског форума тек је ископан, па је било нечег свежег у тој огромној вези с прошлошћу. Приликом долазака с породицом, кад је био млађи, навикао се да посећује галерије и обилази споменике. Није искусио пуну снагу исељеничког америчког друштвеног живота. Неколико дана по доласку, Џејмсу су сва врата била отворена, а његове свакодневне посете тријумфима прошлости увећане су друштвеним вртлогом Американаца који су изгледа стремили будућности. Микеланђелови украси на палати Фарнезе били су очаравајући, колико и интриге његових земљака у њиховим примаћим собама у римском стилу. Било је то попут Харварда на Тибру, потпомогнутог високом вредношћу долара.

У Риму је Џејмс јахао дуж Апијског пута и потом по селу. То га је стимулисало, нарочито у пријатним зимским данима кад је ваздух био фантастичан. На путу кући навраћао би у кафану, где би попио флашу вина.

У палати Барберини, у апартману од чак четрдесет соба, живео је амерички уметник по имену Стори с породицом. Овај гостопримљиви уметник био је један од читаве колоније уметника који су у овом граду трагали за инспирацијом. Ипак, Џејмс је одлучио да се опет врати у Сједињене Државе, верујући да мора живети у Америци да би био савремени амерички писац. Покушао је да живи у Њујорку, а и у Бостону. 

Нежења из улице Болтон 

Свој први роман „Родерик Хадсон", чија се радња делом дешава у Нортхемптону, Масачусетсу и Риму, Џејмс је почео да објављује у часопису Атлантик мантли у јануару 1875. године. Крајем јануара те године објављен је низ прича под именом „Страствени ходочасник" и тако је каријера овог писца кренула узлазном путањом. Критике су биле повољне, а био је и добро плаћен. Али колико год колико год њујоршки издавачи били спремни да му плате, овај писац је желео више од свакодневице коју му је Америка нудила. Зато је 1875. отишао у Париз, а 1876. опет у Лондон.

Упркос магли, беди и сиромаштву које никад није могао да занемари, Џејмсу је било драго што се вратио. За овог нежењу из улице Болтон од великог значаја било је чланство у Реформ клубу. Тамо је упознао пријатно друштво ‒ више слојеве британског друштва. У том клубу је могао да обедује и дочекује пријатеље, обогаћујући свој живот на најбољи могући начин. Романи су надолазили, а пишчева слава је расла.

Орден заслуга  

Добивши наследство од оца, осетио се мало сигурније, па је пронашао Ламб Хаус у сеоцету Рај, у Сасексу, као место где је могао да се склони од градске вреве. Био је то велики корак, јер није био сигуран да ли ће моћи да издржи толику самоћу. Виђали су га на свим забавама, где је стално с неким разговарао. Спријатељио се с Едит Вортон, америчком књижевницом, која се дивила његовим делима и уживала у његовом друштву. У Енглеској су га поштовали као старог књижевног великана. Добио је британско држављанство и, баш пре него што је преминуо 1916. године, краљ га је одликовао Орденом заслуга.

Мало је писаца који су тако суптилно и прецизно описали људско срце као Хенри Џејмс. Мало је писаца који су нам тако јасно ставили до знања шта значи бити цивилизован.

број коментара 0 пошаљи коментар