Самјуел Џонсон

Мало је писаца светског гласа чији су радови тако мало познати као што се десило с радовима доктора Самјуела Џонсона (1709–1784). Можда је то зато што је његово најважније дело, ако се тако може назвати, управо његов живот, начин на који га је живео и оно што је говорио. Срећом, савременици који су му се дивили бележили су његове речи па данас знамо много о том изузетном човеку.

Џонсон је рођен 1709. у градићу Личфилду, северно од Бирмингема, у округу Стафордшир, у самом срцу Енглеске. Потицао је из породице неугледних фармера. Као веома мало дете оболео је од скрофулозе, врсте туберкулозе због које су морали да му оперишу жлезде на врату, што му је оставило страшне ожиљке. Вид му је био толико лош да га је из школе враћао слуга како не би пао у какав одвод или канализацију. Био је скоро глув на једно уво.
Мајка га је, као двогодишњака, одвела на двор како би га краљица Ана благословила. Тад се веровало у исцелитељску моћ владара. Не знамо да ли му је то помогло а он се посете сећа само захваљујући мајчиним причама.

Као седмогодишњака уписали су га у личфилдску основну школу, у којој је упознао много нових пријатеља и одушевио се латинским, који му је ишао од руке. Господин Хокинс је био добар и љубазан наставник.
Старије разреде похађао је у школи у којој је господин Хантер био изузетно окрутан према ученицима, иако му је касније Џонсон одао признање као образованом предавачу из чије су учионице, сем Џонсона, излазили и други школовани и успешни ђаци.

Он се у младости добро упознао с лепотама свог родног града. Био је одличан ученик, којем није било равног, али то знање није било лако стечено. Сем ожиљака, несигурног хода, лошег вида и глувоће, његов велики проблем била је и непоправљива лењост. На повратку из школе радије би лутао личфилдским улицама него што би јурио кући да пише домаће задатке. Иако му је до шеснаесте године лепота катедрале била довољна, све му је више сметао недостатак интелектуалног подстицаја.

Изненада је упознао Корнелија Форда, који је био добростојећи доктор школован у Кембриџу. У Личфилду су почели да препознају његов дар па су га позивали на вечере, ипак, Самјуел је жудео да оде у Оксфорд или Кембриџ. Његова мајка је неочекивано наследила четрдесет фунти, што је једва било довољно за прву годину студија, па је он ипак, 1728, отишао у оксфордски колеџ „Пемброк".

Имао је деветнаест година. Иако је био сиромашан, његов очигледан дар помогао би му да се дочепа дипломе да га лењост није спречавала у томе. Није долазио на предавања и ругао се онима који су га подсећали да се ту налази управо да би стицао знање. Није поштовао ауторитете и није могао да контролише свој сарказам. Постао је несрећан, и чак депресиван. Коначно, децембра 1729. морао је да напусти Оксфорд. Пошто није могао да плати за превоз својих књига, оставио их је пријатељу. Тамо се више неће враћати. Чинило се да је могао само да се врати продаји књига у Личфилду.

Био је то веома тежак период у Џонсоновом животу. Остао је ту све до очеве смрти. Наследио је само деветнаест фунти, и покушао даље да се школује у оближњем Лестерширу. Одустао је после неколико месеци и нова фаза живота почела је кад је одсео код старог школског друга Едмонда Хектора, успешног хирурга у оближњем Бирмингему. Те 1732. Хектор га је охрабривао да пише и он је заиста превео књигу с италијанског и тако зарадио пет гвинеја. Али опет је био превише лењ да сам пише па је Хектору диктирао из кревета. И даље се спорадично трудио да постигне неки успех све док се поново није вратио у Личфилд 1734.

Часопис за господу 

У то време, захваљујући уреднику Едварду Кејву, „Часопис за господу" се продавао у десет хиљада примерака. После неколико покушаја, убедили су га да објави једну Џонсонову песму. Била је на латинском и бранила уредника од многобројних критичара. То је био почетак његове списатељске каријере. Песмом „Лондон" први пут је оставио утисак на публику. Дуга, љутита и политички ангажована, она је приказала тадашњу лондонску сцену и одмах је постигла велики успех. Осамнаестог јуна 1746. потписао је уговор за израду „Речника енглеског језика". Шест књижâра под контролом Роберта Додслија, који је објавио песму „Лондон", прикупили су 1.575 фунти како би платили Џонсону за трогодишњи рад. Од те суме требало је да плаћа све своје трошкове.

Бирао је одељке који нису само илустровали значење речи већ су били, како је рекао, „корисни и за друге ствари". Од филозофа је узимао принципе расуђивања, од историчара изузетне чињенице, од хемичара целе процесе, од религија сјајна уверења, а од песника дивне описе. Штавише, није цитирао ниједног аутора који је писао с циљем да повреди верска и етичка уверења.

У најави речника писало је да он треба да буде „етимолошки, аналитички, синтаксички, критички и с објашњењима". Укратко, испоставило се да је то рад без кога не може ниједан учен човек. Џонсонов следећи подухват био је есејистички часопис „Луталица". Излазио је сваког четвртка и суботе, од марта 1750. до марта 1752, што је необично за подухват тако лењог човека. Изузев пет бројева које су написали пријатељи, Џонсон је написао све остале. Можда су за то заслужни рокови које је постављала штампарија, али есеји су брзо напредовали.

Било би лепо да је „Луталица" постигла велики успех, али није. Једва да је продато пет стотина копија. Џонсон је касније и сам признао да је био превише опширан. Стил је био превише тежак и више је личио на латински него енглески. Џонсон је морао да говори а квалитет његових обраћања привлачио је људе. Основао је клуб који се окупљао у „Краљевој глави", кафеу у Ајви Лејну близу Цркве Светог Павла, како би имао спремну публику. Клуб је био познат као „Ајви Лејн" или чак као „Луталица".

Један од његових пријатеља овако је то описивао: „Потпуно се уносио у све то. После добре и обилне вечере, при чему је веселости доприносила само лимунада, Џонсон би се за кратко време претворио у потпуно ново биће. Нестала би његова пословична меланхолија и клонулост духа, лице би му се озарило, ум му је био бистар а досетљивост би заблистала. Причао је изузетне приче, а захваљујући свом дидактичком стилу, истовремено би нас подучавао и одушевљавао".

Крајем 1754, после осам година рада, речник је коначно угледао светлост дана а његов творац ће постати познат као „Речник Џонсон". Универзитет у Оксфорду, поласкан његовом славом, доделио му је звање магистра. Али завршени речник није му донео и новац. Умео је да призна своју грешку и веровао је у величину људске природе. Његовој сахрани у Вестминстерској опатији децембра 1785. присуствовали су бројни ожалошћени пријатељи. Сасвим природно, сав иметак оставио је свом црном пријатељу и слуги.

број коментара 0 Пошаљи коментар