Слана пустиња у Индији

Некада се сматрала белим златом. Кроз историју се због ње чак и ратовало. Данас је има у изобиљу. Многи тврде да шкоди нашем здрављу, али у умереним количинама потребна је за нормално функционисање организма.

Од традиционалног ручног брања соли до данас, много тога се променило у начину производње те намирнице. Ручно брање углавном је прошлост и данас махом служи у туристичке сврхе. Изграђене су модерне фабрике соли које убрзавају процес производње.
Иако је Индија трећи произвођач соли у свету, у једној непрегледној „сланој пустињи" све се и даље ради ручно, и то мукотрпно.

Огромно пространство слане пустиње Кач представља величанствени пејзаж, који сваке године привлачи велики број туриста из Индије и других земаља. Арапско море које је тамо постојало пре више од две хиљаде година, данас је уступило место сланој пустињи, која се простире на више од седам и по хиљада квадратних километара.

Током дана температура варира од четири до 40 степени, а боје не престају да трансформишу пејзаж. „Призор је готово магичан. Никада нисам видео тако нешто. Као да смо на другој планети. Пејзаж је такав да се осећаш као да си на Месецу", коментаришу туристи.

Међутим, наличје те пустиње није нимало лепо као утисак који на први поглед оставља. Радници који тамо раде, берачи соли, проводе око десет сати дневно у белим сланим пољима. Њихов животни век не траје дуже од 60 година. Недељама пре жетве, тло мора добро да се припреми, како би со била доброг квалитета, каже радник Нирмал Лакман и додаје да је то веома напорно и исцрпљујуће.

Маниша Лакман је већ дуго у том послу. Са њом раде супруг и брат за мање од долара дневно. Стални контакт са сољу оставио је трагове на кожи њених руку и стопала. „Не волим овај посао. Премало смо плаћени, а радимо тако напорно. То стварно не заслужујемо", жали се Маниша.

Каже да рад са сољу убрзава старење и ствара им многе друге здравствене проблеме, попут болова у стомаку, леђима, ногама: „Сунце гори моју кожу, а од његовог одсјаја на овој белој соли, очи су ми црвене и стално сузе". Нажалост, тамо већина радника не носи никакву заштиту.

И Манишин отац је такође радио тај посао, па се она нада да њена ћерка неће, попут ње, завршити у тој сланој пустињи.

број коментара 0 Пошаљи коментар