Карловачка митрополија

Угарско-српске везе постојале су још у средњем веку, за време Немањића, а и касније са деспотом Стефаном Лазаревићем. За време ратова с Турцима, крајем 17. и почетком 18. века, знатан број српских породица је пребегао у Угарску.

Прва сеоба 1690. године била је под вођством пећког патријарха Арсенија III Црнојевића, који je извео и прву организацију Српске православне цркве под аустроугарском влашћу. Другу сеобу Срба у Угарску 1740. године предводио је патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента.

Повластице које је тада цар Леополд Први дао Србима односиле су се махом на слободу Српске цркве под римокатоличком аустроугарском влашћу. Оне су биле главни основ народно-црквеној и просветној самоуправи у Карловачкој митрополији. Пре свега, Србима je дата слобода вршења богослужења по православном српском начину и употреба старог јулијанског календара, а патријарху и осталом свештенству дарована су, углавном, иста права која су имали и под Турцима. Тако je одређено да архиепископом може постати само Србин кога изабере Народно-црквени сабор; он, као врховни црквени старешина, може слободно, по старим обичајима, управљати црквено-народним животом, постављати митрополите, епископе, игумане и свештенике, подизати цркве, манастире итд.

Патријарх je под Турцима имао и нека световна права над Србима, а народ je опет имао своју сеоску и градску самоуправу. Стога je цар Леополд I, потврђујући 1691. године прву привилегију, на молбу народних представника додао да Срби зависе од свога архиепископа и у световним стварима, да он наслеђује не само епископе него и све друге Србе који умиру без наследника и тестамента (кадуцитет), а Срби у градовима и селима да могу слободно живети у својим народним организацијама по старим обичајима и под управом својих народних власти (магистрата), кнежева и других старешина које сами изаберу.

Важност ових повластица добијених после Велике сеобе Срба 1690. године своди се на чињеницу да су Срби дошли и населили се у туђу државу „као народ не само у етничком него и у политичком смислу". Своју државотворну мисао Срби су сачували и по доласку на територије Аустроугарске монархије. Они су себе доживљавали као државотворан народ, а то су тражили и од аустријске власти. Због тога су, осим повластица и права на своју вероисповест, добили и право на избор својих војвода.

На основу тих повластица патријарх Арсеније III приступио je одмах организацији Српске цркве под аустроугарском влашћу. Ова организација била je пожурена и опасношћу од уније, коју су хтеле да изведу римокатоличке црквене власти, помагане од војних и цивилних државних власти. Стога je патријарх, пре свега, приступио уређењу старих и оснивању нових православних епископија, нарочито по периферијама области у којима су Срби живели измешани са Хрватима, Мађарима и другим неправославним народима. Тако су, поред три раније епископије - Будимске, Темишварско-липовске и Јенопољско-арадске - основане епископије и у средњој и јужној Угарској. Патријарх Арсеније III је поставио посебне епископе за те епархије, а сам je становао, најчешће, у Сентандреји код Будима, где je онда било највише Срба на окупу, тада више од 12.000, и где je било главно средиште српског народног живота.

Пошто je Арсеније III умро (1706), Народно-црквени изборни сабор у манастиру Крушедолу изабрао је 1708. године за наследника владику Исаију Дијаковића. Том приликом закључио je Сабор да старешина Српске цркве у Аустроугарској треба да станује у старом манастиру Крушедолу, да се митрополија назове Крушедолском, да му епархија буде Срем са Осечким пољем, да носи наслов врховни митрополит и да признаје врховну духовну власт пећког патријарха. Трећи изборни сабор, организован у Сремским Карловцима 1713. године, донео je одлуку да се седиште Митрополије пренесе у Карловце на Дунаву, ради боље комуникације. Од тога доба организована Српска православна црква у Угарској названа je Карловачка митрополија. Карловачка митрополија представља црквеноадминистративну област која je до 1920. обухватала све православне Србе у Аустроугарској монархији.

 

број коментара 0 Пошаљи коментар