Публика, прво лице једнине

Као прва „жртва“ модерне технике и комуникацијско-репродуктивних благодети гледе зависности тројства – аутора, извођача и публике – на олтар уметности је приложена она непосредна представа дела у интеракцији са публикумом. Тај однос, који је допуштао процену на први пријем, бива укинут и сада се аутору затвара могућност увида у такав начин перцепције његовог дела.

С једне стране, ова чињеница је поражавајућа узимамо ли у обзир нераскидивост и међусобну зависност „светог тројства“.

 

Али, посматрајући са обале савременог доба, имамо вин–вин (win–win) позицију: аутори и извођачи су (путем безбројних медијских геџета) приступачнији, док је публици, удобно заваљеној у својој бержери, омогућено да за малу (или нималу) цену добије на пладњу жељено уметничко дело. Или пак његов симулакрум.

Па тако, када би џангризави Џорџ Бернард Шо нешто данас васкрсао, не би био у прилици да, као 14. октобра 1891. године у часопису Ворлд, овако извештава читаоце:

„Не могу рећи да сам у свему захвалан организаторима фестивала у Бирмингему. Довукли су ме чак из Венеције, уз учтиво уверавање да ме по доласку очекује комплет улазница. Али када сам након безглавог срљања преко Алпа, па све до средње Енглеске, стигао у Градску дворану, бејах изложен неподношљивим понижењима. Разводници у партеру рекоше ми да је моје седиште на галерији, разводници на галерији тврдили су да је у партеру. Коначно, када је постало очигледно да уопште никакво седиште није ни било резервисано, ћушнут сам срамотно у један ћошак са промајом из два правца и с одјеком, предајући се осветољубивом мозгању о извођењу. На ʼПасијиʼ сам успео да побегнем из буџака и поделио узану клупу на крају галерије с разводником који се држао на пристојној дистанци од Баха, листајући Бирмингем дејли пост. Дошавши до странице с листом фирми које су запале под стечај, почео је да дише с таквим напором да је било јасно колико му свака од њих дугује“, итд.

А потом (очекивано) наставио: „У таквим околностима нико правичан неће ми замерити за извесну пакосну сатисфакцију, ако забележим да извођење `Пасије по Матеји` (а због ње сам потегао из Венеције) у целини узев није било успешно“.

А ко би се и усудио, у околностима питорескне ранојесење Венеције, напуштене зарад тмурног, маглом обавијеног Бирмингема, промајног седишта, те друштва за Баха незаинтересованог разводника?

Да ли би, хипотетички, у садашњост транспоновани Шо уживао у погодностима рецимо ТВ преноса Бирмингемског фестивала?

Није ли некад директна, комплексна и квалитативна представа о делу коју стиче публика (као маса), данашњим инсистирањем на промени саме природе комуникације (у односу дело – јединка) постала ефектнија?

Парадоксално, што се више шири круг омогућених перципијената уметничких дела, публика се све више удаљава.

Штавише, композитор, инжењер и теоретичар (пионир електронске музике који је „изнедрио“ и једног Жан Мишела Жара) Пјер Шефер чак иде и даље – сматра да је она уништена.

На располагању нам, наиме, стоје само индиректни подаци, мишљења и (индивидуалне) критике, накнадно изнете.

Понекад (или често?) од самог аутора, или ангажоване маркетиншке агенције пласиране, те самим тим и злоупотребљене, а у најмању руку пристрасне и необјективне.

Аутор је, сматра Шефер, прва своја публика. Стварајући, он не престаје да се појављује истовремено (и) у лику перципијента дела.

Чињеница је да је човек сам, или окружен другима; но акт комуникације условљен је и другим, још важнијим аспектима (рецимо околностима у којима је адепт Вукове азбуке доживео Бахову 'Пасију').

У односу на појединца, мноштво нема потребу за свешћу о извесној структури и реалности – она је просто conditio sine qua non (неопходан услов).

Дочим за појединца она представља извесну ситуацију потпуног новитета, за коју је ескивирање сваког спољњег утицаја више него пожељно.

Никада се од њега није више очекивало, нити је захтеван већи напор. А самим тим он никада није био одговорнији, према себи самом.

број коментара 0 Пошаљи коментар