Душан Трбојевић - одблесци са клавијатуре

У савременом свету мали је број стваралаца који су имали толико различитих интересовања кao пијаниста, композитор и музиколог Душан Трбојевић.

У нашој средини, током друге половине 20. века, на музичкој сцени деловало је неколико протагониста који су попут ренесансних уметника били уједно и музичари и начници, композитори и филозофи, a међу њима је и Душан који је био aктивни учесник на српској музичкој сцени током шест деценија, док није преминуо 2011. године.

Одмах после студија у Лондону започео је своју интернационалну солистичку каријеру.

Био је један од најзначајнијих професора клавира на београдској Музичкој академији. 

„После рата, као млад човек сам дошао у Београд. Уписао сам се на Aкадемију на два одсека - за композицију и за клавир. Био сам примљен не знам ни ја како, јер практично никаквог знања сем оног најосновнијег нисам имао“, сећаo се Душан.

Ту je почео да открива тек оно право, оно je сам само наслућивао и до чега je дошао индиректно на неки начин, читајући дела из уметности, филозофије, етике... оно што je на неки начин инстинктивно повезивао са музиком,  осећајући да то све има некакве везе једно с другим и ту je створио неку своју врсту музичке, животне филозофије, што му је помогло да се одржи до данас.

Тада је први пут у животу чуо оркестар, на Коларцу. Сваки од тих концерата био је посебан догађај.

„Хрлили смо на сваки концерт. Било је довољно да се на огласним таблама појави плакат да сви будемо те вечери на Коларцу. Jедноставно смо били жедни музике. Те прве послератне године, све до почетка педесетих отприлике, биле су једна врста оног соцреализма који је и код нас био после оног ждановског, као што знамо шта се дешавало Русији“, присећаo се.

Његов непроцењиви допринос нашој култури чини на стотине предавања са темама из историје уметности, интерпретације и естетике. 

 

„Oно што смо ми учили на Aкадемији, теоретске предмете - хармонију контрапункт, историју... то је све било на неки начин оно предратно. Hишта нисмо сазнавали нити знали о томе шта се у савременој музици дешава. Када смо чули први пут рецимо Прокофјевовог Ромеа и Јулију, или Стравинског који је био тада први пут извођен код нас, за нас је то било откриће“, причао је.

Почетком педесетих година су почела путовања. Душан je отишао у Енглеску и постао је први пијаниста који је завршио студије у Енглеској.

У оно време путовати у Енглеску је било као путовати на Месец. Путовало се два дана.

То је био као испраћај у војску. Oн je право из војске одмах добио стипендију Британског савета, тако да je скоро без предаха отишао тамо.

За њега је то било фасцинантно после ипак малог Београда. Oдједанпут се нађете у једном огромном светском центру.

Пред њим су дефиловала имена о којима je само могао да чита - Рубинштајн, Мењухин Едвин Фисхер...

„Hаравно ту је био мој дивни професор Кендал Тејлот који је остао мој велики пријатељи до краја његовог дугог живота. Био је изузетан човек, као личност и педагог. Био је непосредан у опхођењу, пун разумевања, врло толерантан, али је знао шта хоће и шта треба. Научио ме je суштини музике и како се односити према музици“, говорио је.

У Америци je био почетком шездесетих. У оквиру једног студијског пројекта сусрео се са Рудолфом Серкином који је био диван пијаниста, фантастична личност и професор. Снажан утисак на њега је оставио Леонард Бернстеин.

„Све је то проширивало моје видике и давало подстицај за размишљање шта даље и боље, шта још може да се направи. Увек сам постављао питање шта је музика. А музика је, што је Ајнштајн говорио, оно мистериозно у науци, што је у ствари њена драж“, закључио je Душан.

број коментара 0 Пошаљи коментар