Прича о нашем забораву

Стари конак, који већ дуго не постоји, ипак је привукао велику пажњу београдске културне јавности. Шта је то што нас увек интригира у прошлости коју нисмо умели да сачувамо? Ово је само једно од питања на којa је за Интернет портал РТС-a одговарао МА Дејан Вукелић који je, поред мр Јелене Пераћ и Владимира Томића, један од аутора вредне изложбе која ће у Музеју примењене уметности бити отворена до 25.септембра.

Због чега осим фотографија нема других трагова о Старом конаку?

Дејан: Сам тај податак показује до које мере је заборав, којим је кажњена владалачка кућа Обреновића, био слојевит и свеобухватан.

Дворска архива коју су приљежно водили краљеви Милан и Александар нестала је нетрагом после Мајског преврата будући да је садржала обиље инкриминишућих података везаних за ондашње страначке прваке.

Она би несумњиво помогла истраживачима да дубље проникну у шире друштвено-политичке и културне прилике Србије на прелазу из 19. у 20. век, а засигурно би имала да понуди обиље занимљивих података и о животу на српском двору.

Од осталих писаних трагова, којих ипак има у довољној мери, посебно драгоценим се показују мемоарски извори и путописи - попут оних које потписују Коста Христић, Херберт Вивијан или увек добро обавештени Феликс Каниц.

Због чега је и када Стари конак срушен, каква је судбина предмета који су се ту налазили?

Дејан: Убиство краљевског пара Обреновић, које је једнодушно осудила тада доминантно монархијска Европа, бацило је у засенак све претходне историјске асоцијације које смо поменули а везане су за овај резиденцијални објекат.

Стари конак ће у очима нових власти бити препознаван још само као нежељено наслеђе, чије је даље битисање у урбаној меморији Београда постало сувишно. Због тога је годину дана после Мајског преврата и срушен под изговором „да не подсећа народ на убиство“.

Како предмети често деле судбину својих власника, уследило је и систематско растакање драгоцене династичке заоставштине.

Најпре су организоване јавне продаје на домаћем тлу, али оне нису имале неког већег одјека, вероватно јер је отклон од симбола бившег режима био здушно пропагиран као пожељан модел понашања, који је диктирала нова политика сећања.

Откупљен је само симболичан број предмета, међу њима и делови намештаја из радионице париског мајстора Виктора Емона који су заслугом ондашњег враћевшничког игумана Михаила Урошевића постали део ризнице тог манастира подно Рудника.

Били су то фрагменти позамашног покретног иметка, чији је највећи део завршио у Бечу 1905, поставши предмет лицитација добротворног карактера у аукцијској кући Доротеум.

Од свих аукција на којима је доспевала заоставштина Обреновића, ова је била највећа и по обиму и по значају доспелих меморабилија, и изазвала је помаму интересовања међу трговцима раритета и колекционарима који су се надметали за предмете чију је вредност јамчио податак да су припадали једном владарском дому. Највећи део ове заоставштине данас краси иностране приватне збирке. 

Стари конак је срушен и заборављен. Шта ова чињеница говори о нашем односу према људима, историји, памћењу?

Дејан: Са културном баштином је често аналогна ситуација као и са људима. Тек када их, условно речено, изгубимо, постајемо свесни колико нам значе.

Када се предмети намерно униште, загубе или пак подвргну трговини и аукцијским трансферима, они због саме те чињенице добију на значају, и чини се да сазревање пуне свести о њиховим историјско-уметничким вредностима долази тек када се нађу изван нашег културног домашаја.

У том смислу, случај Старог конака и декоративно-употребних предмета који су обликовали његове салоне више је него илустративан.

На другој страни, верујем да покушаји намерног брисања памћења, као диктата одозго, у укупном салду нису уродили плодом управо јер смо у прилици да се сећамо нечега што је заборављено. Да су, хипотетички говорећи, Стари конак и Обреновићи потпуно заборављени, не бисмо ни имали прилику да дозовемо у свест било какву представу о њима.

За септембар је најављено стручно вођење кроз изложбу. Шта ћете као посебно важно издвојити посетиоцима који се нађу у Музеју примењене уметности?

Дејан: Важно је указати на неопходност даље актуелизације питања уништеног, отуђеног и заборављеног наслеђа (наравно не само оног који баштини сећање на династију Обреновића), као и на потребу даљег критичког промишљања о разлозима који су довели до деструкција или измештања предмета из њиховог изворног контекста.

Предмети захтевају да буду сагледани у својој целовитости и уз уважавање свих конотација које су у њих уткане. Само на тај начин предупређујемо једнострана и непримерена тумачења и потенцијалне злоупотребе у идеолошке сврхе.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 21. сеп 2019, 23:01) - anonymous [нерегистровани]

„да не подсећа народ на убиство“

Istorija se ponavlja.