Волимо Лика Бесона као што он воли Србију (плус ауто јурњава по Београду)

У српске биоскопе дошао је нови филм Лика Бесона „Ана“. Овај средњебуџетни акцијаш смештен у завршне године Хладног рата снимљен је у изнудици. После неуспеха високобуџетног филма „Валеријан и царство хиљаду планета“ којим је Бесон покушао да испуни дечачки сан и екранизује стрип уз који је одрастао, истовремено гурајући своју компанију "Еуропа Корп" у вишу лигу високе А блокбастер продукције, испоставио се као један од највећих комерцијалних промашаја у историји кинематографије и његову империју довео је на руб пропасти.

Из свега тога, Бесон је покушао да се извуче тако што ће снимити оно што му добро иде –средњебуџетни стриповски стилизован акцијаш на трагу матрице коју је сам произвео – у овом случају филма „Никита“ – а све у нади да ће се поновити успех уврнутог научнофантастичког акцијаша тог профила „Луси“.

Истовремено, ушао је у процес реструктирирања фирме и проналажења нових сувласника, међу којима се као најозбиљнији наметнуо Нетфликс. И тада се нашао у самој жижи кампање разоткривања сексуалног злостављања у свету филма.

Неколико жена оптужило је Бесона да их је сексуално узнемиравао па чак и силовао, Нетфликс се повукао из преговора а „Ана“ је од наде постала безнадежан филм који ће у биоскопе на највећим тржиштима стићи без адекватне промоције јер је на најважнијем, америчком тржишту, Бесон постао парија. Чињеница да је француска полиција обуставила истраге против Бесона јер није било никаквих резултата није много променила његову позицију у овом тренутку.

Парадоксално, Бесонова звезда је најснажније засјала на нашем културном небу баш за време санкција када су његови француски а потом и амерички филлмови са великим нестрпљењем и пажњом приказивани код нас.

Међутим, данашњим српским биоскопима такође владају закони глобализације, филм стиче репутацију у Америци а онда се она шири по свету, па и код нас, те стога не треба да чуди што наша јавност није до краја упућена колико би „Ана“ могла бити занимљива нашим гледаоцима.

За почетак, странице листова о познатима могу да запазе како главну улогу у филму игра руска манекенка Саша Лус која је уредно попуњавала те рубрике у периоду када је била у вези са Милошем Биковићем. С друге стране, нашим љубитељима филма може бити занимљиво то што је филм сниман у Београду. Сетимо се чак и малих гафова Лика Бесона када је снимавши селфије по Новом Београду написао како је народ у том „сиромашном крају упркос свом стању врло весео“.

Београд можемо препознати у неколико сцена у којима игра Москву, од којих је једна и високооктанска аутомобилска потера. Е ту већ ствар постаје интересантна и за љубитеље историје филма.

Наиме, аутомобилску потеру је радио специјалиста за такве сцене Давид Жулијен, унук Ремија Жулијена – најчувенијег специјалисте за филмске вожње и акробације. Реми Жулијен је своје синове а потом и унука увео у овај посао и данас у деведесетој години његово име и даље привлачи пажњу а презиме на шпици гарантује врхунску аутомобилску акцију старог кова.

Реми Жулијен је легенда а филмови на којима је радио се броје стотинама. Ако бисмо неке наслове морали да издвојимо, онда је то свакако дугогодишњи рад на филмовима о Џејмсу Бонду који су обухватили период од Роџера Мура до Пирса Броснана, и сарадње са већином велемајстора биоскопске акције од Холивуда до Хонг Конга и Џекија Чена лично.

У филму "Ана" кроз Москву снимљену у Београду јуре се један "мерцедес" и неколико полицијских "лада нива". Стога је неумитно поређење и сећање на претходни случај када је Реми Жулијен пројурио кроз Београд глумећи Совјетски Савез.

Не треба да нас чуди што је и дан-данас долазак Ремија Жулијена да снима у Југославији једна од најславнијих прича међу српским филмаџијама, јер је већ тада он био специјалиста изузетне репутације. Тај случај нашао се чак и у једном драмском тексту – у “Каскадеру“ Братислава Петковића који је више година са успехом игран на нашим сценама као монодрама Горана Султановића.

Пре три и по деценије Реми се појавио са задатком да осмисли аутомобилску акцију за филм Жан-Мари Поареа "Twist Again a Moscou" који је највећим делом сниман у Београду а смештен је у Кијев и Москву. Док ћемо у „Ани“ најпре препознати локације око Студентског трга и Савамалу, у Поареовом филму препознајемо Технолошки факултет, Спортски центар Ташмајдан, Главну пошту и Градску скупштину.

Поаре ће само неколико година касније постати велика редитељска звезда са „Посетиоцима“ и наша публика ће потом врло радо гледати разне његове наслове попут „Операције месни нарезак“, али ће филм који је снимао код нас остати мање-више непознат онима који се не убрајају у филмске раднике.

"Twist Again a Moscou" настао је по Поареовим искуствима после посете Совјетском Савезу и желео је да направи комбинацију хумористичке деконструкције комунизма на трагу Лубичеве „Ниночке“ и акционог слепстика својственог филмова Џона Лендиса као што је „Браћа Блуз“. Резултат није баш најуспешнији али нуди занимљиву и веродостојну слику Совјетског Савеза у коме су шверцери и преваранти понекад успешнији од Политбироа, а режим је заправо смотан и безопасан.

Како рекох, филм је присутнији у причама наших филмских радника него у стручној литератури. Њихови надахнути описи спектакулраних сцена попут сурвавања „праге“ низ литицу и јурњаве са „ладама нивама“ кудикамо су бољи од онога што се види на екрану.

Разлог за то је вероватно сам Поаре који ипак није велики акциони редитељ и чини се да је на овом пројекту имао знатно бољу инфраструктуру од редитељских вештина. Доста ауто отпада тадашње ЈНА му је био на располагању и љубитељи аутомобилизм иза Гвоздене завесе имају шта да виде у овом филму.

Код Бесона међутим, са мање ресурса постигнуто је више. Аутомобилска потера није кључни акциони чвор овог филма али урађена је прецизно, и „ладе ниве“ су овог пута вештије искоришћене. Не знам да ли је Давид показао деди шта је направио али ако јесте добио је похвалу.

Реми Жулијен није само поводом овог филма боравио у Југославији али је овај задатак остао запамћен као најимпозантнији. Исто тако, ни Бесону није ово први додир са нашом кинематографијом. Пре једанаест година био је покровитељ и дистрбутер филма „Чарлстон за Огњенку“, Уроша Стојановића који је био изабран међу иностране бисере које је у то време „Еуропа Корп“ волео да проналази по свету, успут лансирајући каријере редитеља попут Прачје Пинкаева или Јалмарија Хеландера.

Исто тако, код нас је снимао читав низ својих продукција међу којима је најконтроверзнија била "Human Zoo" тадашње музе Рие Расмусен јер је тај филм приказивао Србе као гнусне злочинце а препознат је у нашој јавности са закашњењем, тек када је избио скандал са „Земљом крви и меда“ Анђелине Џоли. Ту још можемо набројати и наслове као што су МекЏијев „Три дана за убиство“ са Кевином Костнером у главној улози, успешан наставак иназваредног акцијаша „Округ 13“ и можда понајбољи филм у том низу „Локаут“ – научнофантастични акцијаш са Гај Пирсом у главној улози.

Ипак, „Ана“ је свакако посебан догађај за нашу кинематографију јер се ту појавио Бесон лично. Његов најближи сарадник Тијери Арбогаст додуше крајем деведесетих има искуство рада код нас са Емиром Кустурицом на филму „Црна мачка, бели мачор“, али сада је састав био комплетан.

Пре двадесет година, Бесонова продукција „Такси“ била је бесомучно рекламиран блокбастер код нас, иако је тада у нашим биоскопима било јаке америчке конкуренције. Данас, нажалост, и Бесон у редитељској столици има тешкоће да се пробије до центра пажње. Па ипак, стари мајстор код нас заслужује промоцију јер нас веже заједничка прошлост – његови филмови су били ту кад је нама било тешко, наша публика треба да га подржи сада кад њему није лако.

број коментара 0 Пошаљи коментар