Од мишјих рупа до Карнеги хола, српски доктор џеза стиже и на Коларац

Србија није позната по џезу, али има доктора џез клавира који предаје на универзитету у Њу Орлеансу – граду у којем је та врста музике и настала. Пијаниста Димитрије Васиљевић није само доктор и професор – он је и извођач који је свирао у Карнеги холу и композитор који иза себе има четири албума – иако има само 34 године.

Како је изгледао његов пут од Београда, преко студија клавира у Америци, до професорског места у Њу Орлеансу и како изгледа када црнце учите џезу – испричао је у интервјуу за Глас Америке.

У Њу Орлеансу, џез је свуда. На улици, у клубовима, у парковима...

У џез граду, на универзитету „Ксавиер“, ради и први српски доктор џез клавира Димитрије Васиљевић.

„У Њу Орлеансу кад кажете да сте џезер, сви кажу: 'Па добро, нормална ствар!' Куриозитет је тај што сам добио да предајем џез у Њу Орлеансу, на црначком универзитету. Ја белац из Србије, а не Американац“, каже др Димитрије Васиљевић, професор на универзитету „Ксавиер“.

Овај белац из Србије је до места професора џеза на универзитету у Њу Орлеансу ишао 12 година. После ФМУ у Београду, примљен је на музички колеџ „Беркли“ у Бостону, мастер завршио у Њујорку и докторирао џез клавир на Универзитету у Илиноису.

Данас предаје углавном Афроамериканцима – који џез сматрају изворно својим. Али, они бирају да уче баш од њега.

„Знате, тешко је да се скроз уклопите са јаким акцентом као што је Димитријев. Шалу на страну, нисам могао да добијем бољег професора. Његов музички стил је нешто што ја желим да постигнем. Када сам чуо како свира, помислио сам да је чувени амерички пијаниста Тигрин Хамасиан дошао у школу. Тада сам решио да морам да идем на часове код њега“, наводи Ајзек Ричи, Димитријев студент.

„Димитрије се од почетка издвајао, а када смо га чули како свира - одлучили смо да га примимо. Мислим да много доприноси нашем универзитету и драго ми је што се развија и као професор и предавач“, истиче Димитријев колега, професор Марк Балард.

Црначки католички универзитет на којем Димитрије предаје, осим музичке, има и другу мисију - да Афроамериканцима из сиромашнијих средина, каква је и Њу Орлеанс, пружи шансу за бољи живот.

„Моји студенти су стварно златни, златна деца, која пре свега цене што су овде, што су део овог универзитета и што имају шансу да се едукују. Неки од њих, да не кажем многи од њих, долазе из веома тешких прича, гетоизираних средина, из средина где су једини факултетски образовани“, објашњава Димитрије.

Рад на факултету само је део Димитријеве каријере.

Од малих ногу је желео да буде извођач - што га је довело и до „Карнеги хола“ у Њујорку, УН и Центра „Кенеди“ у Вашингтону. Осим у концертним дворанама, свирао је и са бендовима по америчким клубовима.

Први албум је снимио 2013, а управо је завршио снимање четвртог, ауторског соло албума који се зове Us.

„Свака песма представља одређену особу, својеврсни музички портрет. Значи, свака особа која је оставила неки неизбрисив траг у мом животу, добар или лош“, наводи Димитрије.

Свој модерни џез радије изводи у клубовима у Њујорку, него у колевки џеза Њу Орлеансу. Наступе у чувеној Француској четврти прескаче јер је, каже, сцена превасходно забављачка.

„Овде људи џез схватају као забаву, дођу, вичу, гласни су, нико овде не седне да слуша музику, није тај концертантни, уметнички тип презентације музичара него музичар мора да буде забављач који свира три, четири до седам сати дневно“, каже Димитрије.

Сталан посао на универзитету Димитрију омогућава да не мора да буде забављач, да може да изнајми стан у Њу Орлеансу и живи пристојно – али није увек било тако.

Као и сви који дођу у Америку на студије без стипендије, и Димитрије је морао да нађе начин да плати школарине од неколико десетина хиљада долара. Каже да би о свом животу у Америци могао да напише три тома, али укратко – звучи овако:

„Живот са цимерима, по разним мишјим рупама, становима с мишевима, пацовима, где дува промаја, спавање у зимским јакнама и капама са ципелама у кревету који се издувава па завршим на поду свако јутро и, наравно, вечито без пара. Онда сам радио разне послове – био сам кловн аниматор у дечјем забавишту, радио у магацину, наравно послове који немају никакве везе с музиком“, присећа се Димитрије.

Али музика је та која га је, како каже, гурала напред, сваки пут када му је дошло да одустане и врати се у Србију.

„Увек сам гледао да своје америчко искуство градим на томе да се никад не поамериканизујем скроз, а да не останем ни оно 'Србенда у Америци', него да идем по неком центру, да будем космполита, неко ко воли и цени свој народ и одакле је потекао, али и неко ко прихвата нешто страно. Дакле, човек са дубоким и јаким кореном, али и неко ко је грађанин света“, истиче Димитрије.

Грађанин света Димитрије Васиљевић ће после 12 година и чувених америчких концертних дворана, одржати и свој први соло концерт у Београду – 20. маја на Коларцу.

број коментара 0 Пошаљи коментар