Перформанси – врхунска уметност или бесмислица?

У Београду су перформанси поново у центру пажње што због Марине Абрамовић што због 53. Битефа, који је окупио извођаче из читавог света. Теме и поруке перформанса су се временом мењале. Публика за ову врсту уметности је малобројна али је разуме, указују познаваоци позоришта.

Чак 700 сати ћутања, гађање животињским џигерицама или ваљање у блату – за једне бесмисао, за друге врхунска уметност. И то су само неке од изведби које је светска публика имала прилике у да види. У Србији перформанси поново у центру пажње због Марине Абрамовић.

О некадашњим перформансима али и онима који ће се тек одржати у Музеју савремене уметности нисмо успели много да сазнамо. У току су последње припреме за долазак краљице перформанса како Марину Абрамовић многи називају. Она у овом Музеју није излагала од 1975.

Неколико деценија пре тога први перформанси стиги су у тадашњу Југославију. После Другог светског рата ова врста уметности и у свету постаје све популарнија.

„У то време се појавио један чувени акробата, свестрани уметник који се звао Драгољуб Алексић. Човек који је изводио невероватне акробатске тачке, а то су вожња авионом где се он држи вилицама за авион. И свакакве тачке је изводио које су имале ону врсту адреналина и искорака од традиционалних форми које данас срећемо данас код не само наше чувене Марине Абрамовић много година касније“, открива драмски писац и извршни директор „Миксера“ Иван Лалић.

Много година било је потребно да се сломи паланчки дух и прихвате искораци из традиционалних уметничких форми.

„Јасно ми је зашто се уметник опредељује јер сваки уметник жели да види реакцију на неко своје уметничко дело. Пубика је различита. Постоје људи који напросто не желе да учествују у позоришном чину и буду део неког перформанса, а са друге стране постоје људи који желе том својом акцијом да скрену пажњу на оно што уметник жели да поцрта али и да на неки начин скрену пажњу и на себе и на свој став о одређеном питању и о одређеној теми“, каже директор „Битефа“ Милош Латиновић.

Мењале су теме и поруке перформанса. Публика тако памти Рашу Тодосијевића који је 70-их и 80-их на сцени фарбао фикус, повраћао, секао рибу. Kасније у Србији ни бојење књига Маркса и Енгелса није изостало, а на сцени се могло видети и вођење љубави, зашивање усана, резање тела. Ипак, једно је остало исто.

„И свака врста ангажмана од еколошког али пре свега политичког је ту врло присутан и негде боји ту енергију коју уноси уметник носи. А уметници су историјски углавном били визуелни уметници, скулптори који уводе тело у ту орбиту. И наравно веома битна је публика која врло често интерагује са уметником у перформансу“, објашњава Лалић.

На питање да ли публика разуме уметност перформанса, Лалић одговара потврдно.

„Мислим да публика разуме, мада постоје и они људи који искористе прилику за пет минута славе ако смем тако да кажем. Али генерално мислим да Битефова публика зна шта је перформанс јер дуго перформанс фигурира као део битефовог репертоара. Са друге стране мислим да имамо врло школовану публику“, напомиње Латиновић.

И зато кад год се расправља о томе јесу ли концептуални уметници заиста уметници и колико перформансима померају границе, треба имати једно у виду: да свака уметност нађе своју публику.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(субота, 21. сеп 2019, 14:32) - Stefan [нерегистровани]

Umetnost

Nisam iz te priče tako da možda ne znam sta govorim. Ali umetnost je tu da bi se obični ljudi divili nečemu ili barem imali neke emocije kada nešto vide čuju itd..

E sada osim samih modernih umetnika ko jos uživa u njihovim kreacijama?

I da li i tradicionalne umetnost treba da deli reč umetnost sa ovim sto nazivamo moderna?

Da imam kada i ko da mi plati da dzabalebarim pravio bi razne zavrzlame i time pritiska narod da razmišljaju o nekim gore im životnim svetskim itd problemima.

Dakle moderna umetnost je mahom zabava za bogate koji imaju od čega da žive pa ajde malo da staraju platno nasumice i misle kako su oni dubokom i i sve shvataju a ovi drugi ne.

I još jedna stvar me zanima da li se čovek rodi čudan pa postane umetnik ili umetnik po difoltu mora da se pretvara da je čudan inače nije umetnik?

(субота, 21. сеп 2019, 14:09) - anonymous [нерегистровани]

Ono drugo

.

(субота, 21. сеп 2019, 09:29) - anonymous [нерегистровани]

Car je go

"Carevo novo ruho " je možda prvi zabeleženi "performans" , i tamo su na kraju priče iznete i prve kritike .
A što se publike tiče , tu važi ona logika : Ja to ne razumem ali UMETNIK sigurno zna šta i što radi to što radi , dakle to JE umetnost....