Београд из другог угла: вуковци

На крајњем западу општине Звездара, у Београду, смештена је Месна заједница Вуков споменик. То је и тромеђа градских општина: поменуте Звездаре, Палилуле и Врачара.

Само пар векова раније, туда је протицао поток Булбудер, на чијој јужној обали је сада парк. Са друге стране је било Тркалиште – простор за разне намене, али је име добио по томе што су се ту, шездесетих година 19. века, одржавале и трке коња.

Почетком прошлог века, део „код Вука“ је почињао да буде то што је сада: незванични, академски центар Београда.

Најпре је, по жељи и намери краља Александра Карађорђевића, изграђен сада најстарији студентски дом на Балкану – 1928. године, деценијама познат под именом „Лола“.

У периоду од 1925. до 1931. године изграђена је, и 1932. године усељена, зграда техничких факултета. Нису јој се мењали ни име ни првобитна намена – ту су и даље Електротехнички, Машински, Архитектонски и Грађевински факултет.

Парк, који најчешће зовемо „код Вука“, један је од најстаријих у Београду. Још 1906. године  посађени су четинари и направљено дечје игралиште, али је у потпуности уређен почетком тридесетих година 20. века, и од тада му је име Парк Ћирила и Методија.

Споменик Вуку Стефановићу Караџићу је подигнут новцем који су скоро 20 година сакупљали грађани. Аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић, а постављен је новембра 1937. – поводом обележавања 150. годишњице рођења реформатора српског језика.

У парку је и споменик Ћирилу и Методију, дело македонског вајара Томе Серафимовског, постављен 2006. године, али и споменик Пушкину, који је дело руског вајара Кузњецова Муморског и поклон Савеза књижевника Русије, 2009. године.

Не зна се од када парк, али и цео тај део око раскрснице Рузвелтове и Булевара краља Александра (некад Булевара Револуције, а најчешће само „Булевара“), носи неформални назив „код Вука“. Али – ако питате Београђане – пре ће вам рећи где је „парк код Вука“, него „парк Ћирила и Методија“.

И још нешто ће вам рећи за овај део: ту су „вуковци“.

Не мисле притом на одличне ученике који су понели дипломе „Вук Караџић“ – за одличан успех и примерно владање, и ето уписали неки од техничких факултета.

Мисле на људе, најчешће без школе, који се, последњих шездесетак година, свако јутро сакупљају „код Вука“.

Чекају да их „покупи“ неко коме треба да се унесе угаљ, избаци шут, претовари камион робе... обави неки тежи, физички посао, за невелику надокнаду.

Крајем прошлог века, Вуков споменик је постало и име за сада једине подземне железничке станице у Београду. Свечано је отворена 1995, са надом и обећањем да ће то бити заправо прва станица београдског метроа.

Данас, код Вука, на сваких сат времена, како је и предвиђено редом вожње, стају возови који иду за Панчево, Батајницу или Ресник – препуни путника.

Долазе студенти, радници, академици и „вуковци“ свих врста. Понеко остане у, опет неформалном, подземном гејминг центру, понеко поседи у заиста лепо уређеном парку, а најчешће, ипак, свако оде својим послом. Без обзира на то којим „вуковцима“ припада.

број коментара 0 Пошаљи коментар