„Дека малер“ преживео три логора и у 95. сабира успомене

Његов живот могао би да послужи као сценарио за филм. Има позамашан логорашки радни стаж и данас се сећа ужаса Другог светског рата. Душан Стојиљковић је преводилац и публициста, а за 95 година преживео је много тога.

Једна писаћа машина за све године колико ради не би могла да откуца оно што је стало у 95 година живота Душана Стојиљковића.

„Био сам на Бањици најпре, потом у Маутхаузену и на Голом отоку“, открива Душан Стојиљковић, преводилац и публициста.

„Дека државни малер“, како га зову, успомене из чак три логора сабира до касно у ноћ у собици старачког дома. Рођен је 1924. године у околини Јагодине. Из нишке гимназије се прикључује партизанима, а због сумње да је издајник, логорашки радни стаж започиње 1943. године на Бањици.

„Бањицу памтим по 7. и 8. септембру, када су стрељане жене. То је било испод нашег прозора, ми смо слушали шта се доле догађа. И отпочела је пуцњава и млаћење гвозденом штанглом. Памтим и речи Радмиле Шнајдер, 'Убиј, Радоване, не мучи!'“, сећа се Стојиљковић.

Душанове муке на Бањици су почеле, а наставиле се у Маутхаузену где је депортован септембра 1944. године.

„Маутхаузен памтим у целини. Памтим људе које сам познавао, памтим људе које сам упознао, памтим лекаре чија сам жртва био, био сам жртва медицинских ин виво експеримената“, напомиње овај времешни логораш.

Kаже да га нада да ће и то страдалиште преживети никада није напустила. Али да човек може да преживи три логора, у то није веровао.

„Нисам ни изашао из логора, јер ме је Удба одмах ставила на црни списак и ја сам практично живео као издајник. Ја сам за руководство Србије био издајник. Ја никад нисам имао статус нормалног човека“, каже Душан.

Логорашки статус потврдио је и 1951. године, када се нашао на преваспитавању на Голом отоку, где је провео 18 месеци.

„Онако, лично, најгоре је било на Голом отоку, јер Голи оток није имао човека. Појам човека на Голом отоку не постоји. Сви смо ми на Голом отоку били каубоји кад дође нова група. Kад дође нова група формира се дворед, и сви новопридошли, банда, прођу и ми сви тучемо“, сећа се Душан.

И данас чува свој логорашки број, а од 1968. године када је рехабилитован о ужасима које је преживео не размишља. И у десетој деценији Душан ноћи проводи учећи немачки и сакупљајући грађу о логорима. И има само једну бригу – не зна хоће ли све стати у једну књигу, јер његов живот после свега заслужује више томова.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(субота, 16. нов 2019, 16:02) - anonymous [нерегистровани]

Priznanje ispitanog.... ???

Na Golom otoku duboko je povrijedilo boracku humanitarnost,
slavnog revolucionara marsala broza. Mutna gorka suza iz tvrdog srca
krenula prema lijevom oku sa cvrstom namjerom , da kane....
Bogu hvala da kanula nije...
Od straha se zaledilo srce njegovo. Iz daleke Crna Gore doletjela hajducka ceta...
Veljke Surog..
Uzese zivo, tijelo smrznutog logorasa i odnesose u Crnu Goru da ga crnogorsko sunce grije...

(субота, 16. нов 2019, 13:03) - Dragana [нерегистровани]

Duboki naklon

Ovog deku treba intervjuisati, da ostanu secanja zabelezena. Duboki naklon chasnoj starini.

(субота, 16. нов 2019, 11:04) - anonymous [нерегистровани]

Ljudske sudbine

Ima li već neko ko želi da izda knjigu? Ne znam koliko bi na svetskom nivou bili interesantni događaji sa Banjice i Golog otoka ali Mauthauzen bi definitivno ostavio utisak. Ovaj čovek uzalud ne živi toliko dugo, posle njega mora ostati pisano svedoštvo.

(субота, 16. нов 2019, 10:44) - anonymous [нерегистровани]

Tvoja partijska veza....???

Prazan prostor u vremenu...
1967..god....-----...1968.---studentske demonstracije....