Šta je prethodilo Vagneru

Stoleće nakon Šekspirove smrti bilo je u modi da ljudi (inače duševno zdravi) ismejavaju pretenzije autora „Hamleta“ na intelektualnu ozbiljnost, te da objavljuju izdanja njegovih dela pravdajući ga u predgovorima zbog bezazlenosti i varvarizama, uz usrdnu molbu čitaocima da budu blagonakloni prema Viliju, jer je „stvarao vođen samo prirodom“ (izvesni Niklas Rou u izdanju Šekspirovih drama iz 1709. godine). A čak i danas, nekih 230 godina nakon smrti Johannesa Chrysostomusa Wolfgangusa Theophilusa, nađe se među nama (delimično) duševno zdravih koji bi i Amadeusa da svrstaju u isti fajl.

Elem, istina o Šekspiru nikada nije zaboravljena – nikad je naime nisu dovodile u pitanje mase koje uredno iščitavaju poeziju, ali preskaču beleške, komentare i kritike.

A da su mnoge mudre glave iz te svetine savršeno „na nivou“ kada je reč o Mocartu, dokazuje i činjenica da će Figaro ili Don Đovani privući auditorijum i kada druga dela ne mogu, mada se ne pamti nijedno sasvim zadovoljavajuće izvođenje neke od ovih opera.

Rihard Vagner, kada bi se suzdržavao od direktne demonstracije nesmanjenog prezira prema sopstvenim sledbenicima, uživao je da ih pecka veličajući Mocarta.

A Šarl Guno, nezaslepljen Vagnerom i Betovenom, kapitulantski je priznao da se pred ovim kompozitorskim čudom njegova težnja za slavom pretvara u očajanje.

Čari modernog orkestra

Još jedan Francuz, Ektor Berlioz formirao je svoju estetiku ne poznajući kompozicije Hendla i Mocarta, slično kao kada bi vajar formirao svoj ukus ne znajući za Fidiju i Praksitela.

Kada je konačno, kroz dela, upoznao Mocarta, Berlioz nije mogao da mu oprosti ne samo to što je imao sve velike kvalitete Gluka (koga je sam obožavao) već ni mnoge druge u kojima je Gluk oskudevao, bez obzira na činjenicu da ga je (Mocarta) nadmašivao u tehničkoj veštini.

Premda teškom mukom, Ektor Berlioz je priznavao grandioznost Amadeusovu.

Ne ceneći ga možda u punoj meri kao najsuptilnijeg i najdubljeg od svih muzičkih dramatičara, a nikako kao nadmoćnijeg u vladanju njegovim omiljenim instrumentom – orkestrom, ne može biti optužen za posve glupi stav nekih od savremenika koji su u Mocartu prezrivo prepoznavali neku vrstu papagenskog kompozitora.

Rođenjem Riharda Vagnera 1813. godine, muzika je na posve nov način postala najčudesnija i najočaravajuća umetnost.

Preko Don Đovanija je vascela muzička Evropa postala svesna čari modernog orkestra, te savršene prilagodljivosti muzike potrebama dramatičara, dočim je Betoven ubedljivo demonstrirao kako se simfonijskim oblikom može nemušto iskazati ona neizreciva poezija duševnih stanja ljudi koji (poput njega samog) ne barataju rečima. 

Nemamo nameru da tvrdimo da su Mocart i Betoven pronašli ove mogućnosti muzike, ali su svakako bili prvi čija su dela jasno pokazala da su dramske i subjektivne moći tonova dovoljno zanosne da mogu postojati i mimo dekorativnih muzičkih tvorevina, kojima su doskora bili samo jedna od odlika. 

Posle finala u Figarovoj ženidbi i Don Đovaniju otkrile su se mogućnosti savremene muzičke drame. Posle Betovenovih simfonija postalo je jasno da se bez melodija za igru mogu izražavati raspoloženja.

Možda bi se isto moglo tvrditi i za Bahove preludijume i fuge, ali je njegova muzika neuporediva, i nedostižna: njegove kompozicije su čudesna zvučna tkanja predivnih gotskih šara, sasvim nedostupna prosečnom ljudskom talentu.

Revolucionarni Betoven 

Betovenova daleko neuglađenija umetnost bila je sasvim narodska i praktična: nikako on ne bi umeo da vodi jednu dugu zvučnu gotsku liniju, a kamoli njih nekoliko istovremeno tako harmonski prikladno da čak ni kada sam kompozitor nije ganut, njen tok biva zasićen strasnim emocijama.

Poput mladića koji, gledajući fizičku lepotu u ženi, vizuelizuje riznicu nežnosti i plemenite mudrosti – slušajući ove polifone preplete, mi stičemo utisak Bahove nesvesne namere da nas trone.

Osim toga, on je komične dijaloge radio u potpuno istom stilu kao i recitative u pasijama, budući da je (očigledno) za njega postojao samo jedan mogući recitativ: onaj muzički najbolji.

Izražavanje veselih raspoloženja rezervisao je za uobičajene zatvorene numere u kojima je umeo da napravi neku od svojih čisto ornamentalnih zadivljujućih kontrapunktskih šala sa odgovarajuće živahnom linijom i pokretom.

Betoven se nije klanjao nikakvom idealu lepote: tražio je samo izraz za svoja osećanja. Za njega je šala bila samo šala, a ako bi u muzici zazvučala šaljivo, bio bi zadovoljan.

Dok nije iščezao stari običaj da se sva muzika procenjuje po svojoj dekorativnoj simetriji, Betovenove simfonije su užasavale muzičare i, pošto nisu razumeli celovitost njegove ličnosti, otvoreno su dovodili u pitanje njegov razum.

Oni privilegovani, koji su prepoznali revolucionarnu hrabrost i otvorenost Ludviga van Betovena, bili su spremni za fascinantnu, vulkansku pojavu snage omanje supernove, zastupnika teze zvane Gesamtkunstwerk (sveukupna umetnost) – Riharda Vagnera.

broj komentara 0 pošalji komentar