Priča o našem zaboravu

Stari konak, koji već dugo ne postoji, ipak je privukao veliku pažnju beogradske kulturne javnosti. Šta je to što nas uvek intrigira u prošlosti koju nismo umeli da sačuvamo? Ovo je samo jedno od pitanja na koja je za Internet portal RTS-a odgovarao MA Dejan Vukelić koji je, pored mr Jelene Perać i Vladimira Tomića, jedan od autora vredne izložbe koja će u Muzeju primenjene umetnosti biti otvorena do 25.septembra.

Zbog čega osim fotografija nema drugih tragova o Starom konaku?

Dejan: Sam taj podatak pokazuje do koje mere je zaborav, kojim je kažnjena vladalačka kuća Obrenovića, bio slojevit i sveobuhvatan.

Dvorska arhiva koju su prilježno vodili kraljevi Milan i Aleksandar nestala je netragom posle Majskog prevrata budući da je sadržala obilje inkriminišućih podataka vezanih za ondašnje stranačke prvake.

Ona bi nesumnjivo pomogla istraživačima da dublje proniknu u šire društveno-političke i kulturne prilike Srbije na prelazu iz 19. u 20. vek, a zasigurno bi imala da ponudi obilje zanimljivih podataka i o životu na srpskom dvoru.

Od ostalih pisanih tragova, kojih ipak ima u dovoljnoj meri, posebno dragocenim se pokazuju memoarski izvori i putopisi - poput onih koje potpisuju Kosta Hristić, Herbert Vivijan ili uvek dobro obavešteni Feliks Kanic.

Zbog čega je i kada Stari konak srušen, kakva je sudbina predmeta koji su se tu nalazili?

Dejan: Ubistvo kraljevskog para Obrenović, koje je jednodušno osudila tada dominantno monarhijska Evropa, bacilo je u zasenak sve prethodne istorijske asocijacije koje smo pomenuli a vezane su za ovaj rezidencijalni objekat.

Stari konak će u očima novih vlasti biti prepoznavan još samo kao neželjeno nasleđe, čije je dalje bitisanje u urbanoj memoriji Beograda postalo suvišno. Zbog toga je godinu dana posle Majskog prevrata i srušen pod izgovorom „da ne podseća narod na ubistvo“.

Kako predmeti često dele sudbinu svojih vlasnika, usledilo je i sistematsko rastakanje dragocene dinastičke zaostavštine.

Najpre su organizovane javne prodaje na domaćem tlu, ali one nisu imale nekog većeg odjeka, verovatno jer je otklon od simbola bivšeg režima bio zdušno propagiran kao poželjan model ponašanja, koji je diktirala nova politika sećanja.

Otkupljen je samo simboličan broj predmeta, među njima i delovi nameštaja iz radionice pariskog majstora Viktora Emona koji su zaslugom ondašnjeg vraćevšničkog igumana Mihaila Uroševića postali deo riznice tog manastira podno Rudnika.

Bili su to fragmenti pozamašnog pokretnog imetka, čiji je najveći deo završio u Beču 1905, postavši predmet licitacija dobrotvornog karaktera u aukcijskoj kući Doroteum.

Od svih aukcija na kojima je dospevala zaostavština Obrenovića, ova je bila najveća i po obimu i po značaju dospelih memorabilija, i izazvala je pomamu interesovanja među trgovcima rariteta i kolekcionarima koji su se nadmetali za predmete čiju je vrednost jamčio podatak da su pripadali jednom vladarskom domu. Najveći deo ove zaostavštine danas krasi inostrane privatne zbirke. 

Stari konak je srušen i zaboravljen. Šta ova činjenica govori o našem odnosu prema ljudima, istoriji, pamćenju?

Dejan: Sa kulturnom baštinom je često analogna situacija kao i sa ljudima. Tek kada ih, uslovno rečeno, izgubimo, postajemo svesni koliko nam znače.

Kada se predmeti namerno unište, zagube ili pak podvrgnu trgovini i aukcijskim transferima, oni zbog same te činjenice dobiju na značaju, i čini se da sazrevanje pune svesti o njihovim istorijsko-umetničkim vrednostima dolazi tek kada se nađu izvan našeg kulturnog domašaja.

U tom smislu, slučaj Starog konaka i dekorativno-upotrebnih predmeta koji su oblikovali njegove salone više je nego ilustrativan.

Na drugoj strani, verujem da pokušaji namernog brisanja pamćenja, kao diktata odozgo, u ukupnom saldu nisu urodili plodom upravo jer smo u prilici da se sećamo nečega što je zaboravljeno. Da su, hipotetički govoreći, Stari konak i Obrenovići potpuno zaboravljeni, ne bismo ni imali priliku da dozovemo u svest bilo kakvu predstavu o njima.

Za septembar je najavljeno stručno vođenje kroz izložbu. Šta ćete kao posebno važno izdvojiti posetiocima koji se nađu u Muzeju primenjene umetnosti?

Dejan: Važno je ukazati na neophodnost dalje aktuelizacije pitanja uništenog, otuđenog i zaboravljenog nasleđa (naravno ne samo onog koji baštini sećanje na dinastiju Obrenovića), kao i na potrebu daljeg kritičkog promišljanja o razlozima koji su doveli do destrukcija ili izmeštanja predmeta iz njihovog izvornog konteksta.

Predmeti zahtevaju da budu sagledani u svojoj celovitosti i uz uvažavanje svih konotacija koje su u njih utkane. Samo na taj način predupređujemo jednostrana i neprimerena tumačenja i potencijalne zloupotrebe u ideološke svrhe.

broj komentara 1 pošalji komentar
(subota, 21. sep 2019, 23:01) - anonymous [neregistrovani]

„да не подсећа народ на убиство“

Istorija se ponavlja.