Kada su šake simetrične

Kad sebi zamislimo ceo svet pojava kao veliku, krševitu, šumovitu, neprohodnu goru, na raspolaganju su dva puta – dva metoda kojima kroz nju čovek može proći.

Onaj koji je iznebuha u nju pao, te bi da se iskobelja najkraćim i najpouzdanijim stazama, služi se deduktivnim metodom, dočim se indukcijom koristi neko ko s oboda te šume traži puteve da uđe u sam centar te planine.

Sama po sebi, nijedna od tih metoda neće moći da pozna poslednje zakone pojava - deduktivnom se nikada neće iznaći izlazaka na sve strane, dočim će se induktivna iznova gubiti u nalaženju staza sa svakog mogućeg polazišta ka centru.

Jedina uzdanica u uspešnost, kako u nauci tako i u praktičnom životu, počiva u slozi te dve metode. Tačnije, u njihovom ukrštaju.

Kakva je istina koju su stari Grci nazreli, poznali i nagovestili?

Pa načelo dvojnosti, upravo antiteze koje se u fizičkom svetu najočevidnije odražava u paralelogramu snaga, a u organskom životu u zakonu simetrije i ukrštaja.

Gotovo fluorescentno je markirano baš u (čovek bi rekao) ni u čem srodnim, razilazećim pojavama tog načela.

Sa definicijom simetrije, čini se, imale su problem mnoge sede glave iz raznih oblasti. Tako su za njom vazda posezali indukcionisti, to jest posmatrači (Darvin, primerice).

Prelistamo li rečnik francuske akademije, saznaćemo da je ona „odnos veličine i oblika prirodnog ili veštačkog tela međusobno, ili prema svojoj celini“.

Opet, prema Vikipediji ona se odnosi na „osećaj harmonične i lepe proporcije i ravnoteže“, što je bliže etimološkom značenju ovog pojma na grčkom: saglasnost u dimenzijama usled srazmere, aranžmana.

Uzimajući kao dva tipična predstavnika simetrije primere šake, kao i odnos slike i odraza joj, Imanuel Kant kaže: „Ako predmet čine dve polovine, koje su dva nekongruentna (neistovetna) premca, kao što je ljudsko telo - onda je on sa svojom slikom u ogledalu istovetan - što se najbolje vidi kad sliku u mislima poluokrenemo; jer premac premcu kakvoga predmeta mora biti svakojako istovetan sa predmeto“.

Što, dragi Imanuele, ne odgovara istini, budući da polukružnim okretom više ne vidimo lice, nego leđa. Opet, obrtanjem punim krugom je slika istovetna.

Jedina položajna istovetnost predmeta i slike postigla bi se hvatanjem slike u drugom ogledalu, no je u tom slučaju prva slika prema drugoj ono isto što je predmet prema njoj.

Time se Kantova kongruencija ruši primerom na koji se naslanja

Pre je, stoga, prihvatljivija teza da je simetrija ostvarenje načela „premosti i ukrštaja“, u dve polovine (ili u dve pojave) iste celine, bilo u telu, slici, misli, energiji, bilo u prostoru i(li) vremenu.

Kad sravnimo u kakvoj simetričnoj slici obe joj polovine, te produžimo crte koje jedna drugoj odgovaraju, videćemo da se te crte moraju ukrstiti - najviše u centru, u crti koja te polovine deli.

Značaj premosti, ukrštaja, borbe toliko je bitan u simetriji da bi se moglo zaključiti: što je veća sličnost polovina, češći je i bogatiji ukrštaj, i veća borba. 

Da se Kant primerom šaka analitičnije pozabavio, možda bi se pre dosetio šta je simetrija, jer ma koliko se trudio i izvijao, nikako ne bi uspeo da (obe postavljene dlanovima ka sebi) palčeve tih šaka postavi na istu (levu ili desnu) stranu, položaj će, pri svojoj sličnosti, uvek ostajati sasvim protivan.

Pradavna pojava osnovnog zakona svetskog, do današnjih dana je neoboriva u definiciji starih Helena - onoga što je Empedokle poznao u „razdvojenom jedinstvu“, te u „ujedinjenom dvojstvu“, Anaksagora u vaseljenskoj „protivnosti“, a što ga je Heraklit najjezgrovitije opisao rečima: „da iz raznolikog najlepši sklad, najlepša harmonija postaje, te da sve biva borbom (otporom, svađom čak)“. 

broj komentara 0 pošalji komentar