Život u vazduhu - odupiranje gravitaciji

Nebo je jedno od najizazovnijih mesta za život. Širom sveta, mnoštvo izuzetnih životinja radi nešto o čemu mi, ljudi, možemo samo da sanjamo - lete. Neke od njih u vazduhu provedu čitav život, a neke ga samo povremeno posećuju. Ni ne slutimo koliko, zapravo, neobičnih životinja uživa na nebu i kako se sve dovijaju da bi ostale u vazduhu.

Ali, kako životinje uopšte dospevaju u vazduh? Ta neverovata stvorenja imaju posebne tehnike za to. Međutim, sve one moraju da savladaju najjaču, univerzalnu silu na planeti - gravitaciju.

U Namibiji, u Južnoj Africi, živi jedna zaista izuzetna životinja. To je karakal, vrsta divlje mačke koja na neobičan način može da se vine u visine. Karakal radi nešto gotovo nezamislivo, hvata ptice u letu i ima savršenu tehniku za to.

Prednje noge su mu manje i lakše, a zadnje su za trideset procenata duže i dvostruko mišićavije pa mu služe kao „raketni pogon“. Ovakva telesna građa omogućava karakalu veću brzinu pri skoku. Što brže skoči, to će i više skočiti. Ove životinje su kao stvorene za vertikalno „uzletanje“.

Ova mačka ne samo što se odupire gravitaciji, već se i spretno vraća na zemlju, a sve to dešava se za manje od jedne sekunde. Ovu sposobnost imaju sve mačke. 

Australijska divljina je jedno od mesta najtežih za život

U njoj temperature mogu dostići i pedeset stepeni Celzijusa. Kengur može preživeti samo ako vlaži svoje telo i tako ga rashlađuje. U ovoj veoma prostranoj pustinji, kengur se kreće bez napora. Kako je to moguće? Ove životinje su razvile najodrživiji način kretanja po kopnu zahvaljujući obliku svojih ogromnih nogu.

Kada sila gravitacije kengura vrati na tlo, njegove jedinstvene tetive ponašaju se kao ogromne elastične opruge koje apsorbuju energiju i zatim je otpuštaju. Oni se mogu kretati brzinom kojom trči sprinter na Olimpijadi.

Svake sekunde mogu preći deset metara, skakati četiri metra uvis, i tako kilometrima i kilometrima a da se ne umore.

Severna Amerika dom je mnogim neobičnim životinjama, među kojima su i leteće veverice 

Dok se penju po drveću, mišići povlače i sakrivaju krila. Ali kad se nađu u vazduhu, sa svake strane tela razvija se po jedno krilo sačinjeno od dva sloja tanke kože prekrivene krznom koji spajaju zglobove na prednjim i zadnjim nogama. 

Telo veverice skreće nadolazeći vazduh i usmerava ga nadole. Tako se stvara sila u suprotnom smeru, poznata i kao sila uzgona, koja podiže vevericu u visinu.

I ako sve to zvuči komplikovano, biće vam jasnije ako proturite ruku kroz otvoren prozor automobila u pokretu. Pomoću krila, ova veverica može da preklizi čitav fudbalski teren, iako to retko radi. One mogu leteti brzinom od trideset kilometara na čas. 

Ali, šta ako morate da klizite kroz vazduh kao leteća veverica, a nemate krila? Vaše telo bi onda moralo biti zaista posebnog oblika. U tropskim prašumama Bornea postoji jedno takvo stvorenje.

One su dom leteće zmije. Kada je reč o letenju, morate sažaljevati zmije. One nemaju ni stopala za hodanje, a kamoli krila za letenje. Ali samo od oblika njihovog tela možemo mnogo naučiti o letenju. Život na visokom drveću može biti pun izazova.

Ali kako zmija savladava tolike prepreke? Ova vrsta gmizavaca ima savršeno rešenje. Savitljiva zmija se ukruti poput motke, a njeno telo postaje most. Pridržavajući se repom za grane drveća, šumske zmije mogu bez da pređu razdaljine velike kao devedeset procenata njihovog tela. Na svetu postoji tri i po hiljade vrsta zmija, ali samo jedna može da leti.

U čemu je tajna ovakvog jedinstvenog klizanja kroz vazduh? Kad napravi skok, zmija „propada“ zbog delovanja gravitacije.

Životinja sve brže pada, ali onda počinje pravolinijski da leti. Da bi letele pravolinijski, one to moraju da čine na manjoj visini. Ako žele duže da se održe u vazduhu, onda moraju da podstaknu svoj let.

Da bismo saznali na koje se sve načine to postiže, morali bismo da odemo nasred Atlantskog okeana koji se prostire na preko dvanaest hiljada kilometara, od jednog do drugog Zemljinog pola i dubok je skoro isto onoliko koliko je Mont Everest visok.

Tokom svega nekoliko dana, na hiljade riba se svake godine sastaju kako bi obezbedile potomstvo. Svaka ženka može da položi dvadeset hiljada jajašaca. Ubrzo potom voda postaje mlečne boje jer ih mužjaci oplođuju. U ovoj izmaglici je teško uočiti grabljivicu koja se približava.

Tada je najvažnije brzo pobeći. I upravo tada ove zadivljujuće ribe otkrivaju svoju pravu prirodu. One su leteće ribe. Njihova peraja postaju krila, a rep igr veoma važnu ulogu.

Mašući njime s jedne na drugu stranu, ribe stvaraju impuls koji ih gura napred i daje im brzinu. Grudna peraja su im aeroprofilna i podižu ih sve dok se snaga ne poveća dovoljno da ih digne u vazduh.

Kad konačno uzlete zahvaljujući svom čudnovatom repu, ove ribe mogu da prelete stotinu metara brzinom od šezdeset kilometara na čas.

Šta bi se dogodilo kada bi životinja nekoliko sati mogla da se održava u vazduhu, i to bez ikakvog napora?

Zvuči nemoguće. Ali u Africi ima takvih životinja.

To je supov lešinar. Ogromna supova krila stvaraju toliku silu uzgona da prilikom klizanja kroz vazduh oni gube manje od jednog metra na visini svake sekunde.

Dakle, ako bi mogli da pronađu vazduh koji se podiže brže nego što se oni spuštaju, supovi bi večno mogli da lete bez ijednog zamaha krilima. Bar teoretski.

Specifičan oblik supovog tela čini ovu pticu pravim rekorderom u krstarenju vazduhom. Supovi mogu dnevno da prelete nekoliko stotina kilometara u potrazi za hranom. Oni uzleću na visinu od jedanaest hiljada metara, što je svetski rekord u ptičjem svetu.

Supovi su samo jedna od mnogih izuzetnih životinjskih vrsta koje uzleću ka nebu da bi preživele. Ali samo najbolji pojedinci kombinuju sve ove veštine kako bi bez napora savladali gravitaciju i zaista postali majstori života u vazduhu. 

broj komentara 0 pošalji komentar