Volimo Lika Besona kao što on voli Srbiju (plus auto jurnjava po Beogradu)

U srpske bioskope došao je novi film Lika Besona „Ana“. Ovaj srednjebudžetni akcijaš smešten u završne godine Hladnog rata snimljen je u iznudici. Posle neuspeha visokobudžetnog filma „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ kojim je Beson pokušao da ispuni dečački san i ekranizuje strip uz koji je odrastao, istovremeno gurajući svoju kompaniju "Europa Korp" u višu ligu visoke A blokbaster produkcije, ispostavio se kao jedan od najvećih komercijalnih promašaja u istoriji kinematografije i njegovu imperiju doveo je na rub propasti.

Iz svega toga, Beson je pokušao da se izvuče tako što će snimiti ono što mu dobro ide –srednjebudžetni stripovski stilizovan akcijaš na tragu matrice koju je sam proizveo – u ovom slučaju filma „Nikita“ – a sve u nadi da će se ponoviti uspeh uvrnutog naučnofantastičkog akcijaša tog profila „Lusi“.

Istovremeno, ušao je u proces restruktiriranja firme i pronalaženja novih suvlasnika, među kojima se kao najozbiljniji nametnuo Netfliks. I tada se našao u samoj žiži kampanje razotkrivanja seksualnog zlostavljanja u svetu filma.

Nekoliko žena optužilo je Besona da ih je seksualno uznemiravao pa čak i silovao, Netfliks se povukao iz pregovora a „Ana“ je od nade postala beznadežan film koji će u bioskope na najvećim tržištima stići bez adekvatne promocije jer je na najvažnijem, američkom tržištu, Beson postao parija. Činjenica da je francuska policija obustavila istrage protiv Besona jer nije bilo nikakvih rezultata nije mnogo promenila njegovu poziciju u ovom trenutku.

Paradoksalno, Besonova zvezda je najsnažnije zasjala na našem kulturnom nebu baš za vreme sankcija kada su njegovi francuski a potom i američki fillmovi sa velikim nestrpljenjem i pažnjom prikazivani kod nas.

Međutim, današnjim srpskim bioskopima takođe vladaju zakoni globalizacije, film stiče reputaciju u Americi a onda se ona širi po svetu, pa i kod nas, te stoga ne treba da čudi što naša javnost nije do kraja upućena koliko bi „Ana“ mogla biti zanimljiva našim gledaocima.

Za početak, stranice listova o poznatima mogu da zapaze kako glavnu ulogu u filmu igra ruska manekenka Saša Lus koja je uredno popunjavala te rubrike u periodu kada je bila u vezi sa Milošem Bikovićem. S druge strane, našim ljubiteljima filma može biti zanimljivo to što je film sniman u Beogradu. Setimo se čak i malih gafova Lika Besona kada je snimavši selfije po Novom Beogradu napisao kako je narod u tom „siromašnom kraju uprkos svom stanju vrlo veseo“.

Beograd možemo prepoznati u nekoliko scena u kojima igra Moskvu, od kojih je jedna i visokooktanska automobilska potera. E tu već stvar postaje interesantna i za ljubitelje istorije filma.

Naime, automobilsku poteru je radio specijalista za takve scene David Žulijen, unuk Remija Žulijena – najčuvenijeg specijaliste za filmske vožnje i akrobacije. Remi Žulijen je svoje sinove a potom i unuka uveo u ovaj posao i danas u devedesetoj godini njegovo ime i dalje privlači pažnju a prezime na špici garantuje vrhunsku automobilsku akciju starog kova.

Remi Žulijen je legenda a filmovi na kojima je radio se broje stotinama. Ako bismo neke naslove morali da izdvojimo, onda je to svakako dugogodišnji rad na filmovima o Džejmsu Bondu koji su obuhvatili period od Rodžera Mura do Pirsa Brosnana, i saradnje sa većinom velemajstora bioskopske akcije od Holivuda do Hong Konga i Džekija Čena lično.

U filmu "Ana" kroz Moskvu snimljenu u Beogradu jure se jedan "mercedes" i nekoliko policijskih "lada niva". Stoga je neumitno poređenje i sećanje na prethodni slučaj kada je Remi Žulijen projurio kroz Beograd glumeći Sovjetski Savez.

Ne treba da nas čudi što je i dan-danas dolazak Remija Žulijena da snima u Jugoslaviji jedna od najslavnijih priča među srpskim filmadžijama, jer je već tada on bio specijalista izuzetne reputacije. Taj slučaj našao se čak i u jednom dramskom tekstu – u “Kaskaderu“ Bratislava Petkovića koji je više godina sa uspehom igran na našim scenama kao monodrama Gorana Sultanovića.

Pre tri i po decenije Remi se pojavio sa zadatkom da osmisli automobilsku akciju za film Žan-Mari Poarea "Twist Again a Moscou" koji je najvećim delom sniman u Beogradu a smešten je u Kijev i Moskvu. Dok ćemo u „Ani“ najpre prepoznati lokacije oko Studentskog trga i Savamalu, u Poareovom filmu prepoznajemo Tehnološki fakultet, Sportski centar Tašmajdan, Glavnu poštu i Gradsku skupštinu.

Poare će samo nekoliko godina kasnije postati velika rediteljska zvezda sa „Posetiocima“ i naša publika će potom vrlo rado gledati razne njegove naslove poput „Operacije mesni narezak“, ali će film koji je snimao kod nas ostati manje-više nepoznat onima koji se ne ubrajaju u filmske radnike.

"Twist Again a Moscou" nastao je po Poareovim iskustvima posle posete Sovjetskom Savezu i želeo je da napravi kombinaciju humorističke dekonstrukcije komunizma na tragu Lubičeve „Ninočke“ i akcionog slepstika svojstvenog filmova Džona Lendisa kao što je „Braća Bluz“. Rezultat nije baš najuspešniji ali nudi zanimljivu i verodostojnu sliku Sovjetskog Saveza u kome su šverceri i prevaranti ponekad uspešniji od Politbiroa, a režim je zapravo smotan i bezopasan.

Kako rekoh, film je prisutniji u pričama naših filmskih radnika nego u stručnoj literaturi. Njihovi nadahnuti opisi spektakulranih scena poput survavanja „prage“ niz liticu i jurnjave sa „ladama nivama“ kudikamo su bolji od onoga što se vidi na ekranu.

Razlog za to je verovatno sam Poare koji ipak nije veliki akcioni reditelj i čini se da je na ovom projektu imao znatno bolju infrastrukturu od rediteljskih veština. Dosta auto otpada tadašnje JNA mu je bio na raspolaganju i ljubitelji automobilizm iza Gvozdene zavese imaju šta da vide u ovom filmu.

Kod Besona međutim, sa manje resursa postignuto je više. Automobilska potera nije ključni akcioni čvor ovog filma ali urađena je precizno, i „lade nive“ su ovog puta veštije iskorišćene. Ne znam da li je David pokazao dedi šta je napravio ali ako jeste dobio je pohvalu.

Remi Žulijen nije samo povodom ovog filma boravio u Jugoslaviji ali je ovaj zadatak ostao zapamćen kao najimpozantniji. Isto tako, ni Besonu nije ovo prvi dodir sa našom kinematografijom. Pre jedanaest godina bio je pokrovitelj i distrbuter filma „Čarlston za Ognjenku“, Uroša Stojanovića koji je bio izabran među inostrane bisere koje je u to vreme „Europa Korp“ voleo da pronalazi po svetu, usput lansirajući karijere reditelja poput Pračje Pinkaeva ili Jalmarija Helandera.

Isto tako, kod nas je snimao čitav niz svojih produkcija među kojima je najkontroverznija bila "Human Zoo" tadašnje muze Rie Rasmusen jer je taj film prikazivao Srbe kao gnusne zločince a prepoznat je u našoj javnosti sa zakašnjenjem, tek kada je izbio skandal sa „Zemljom krvi i meda“ Anđeline Džoli. Tu još možemo nabrojati i naslove kao što su MekDžijev „Tri dana za ubistvo“ sa Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi, uspešan nastavak inazvarednog akcijaša „Okrug 13“ i možda ponajbolji film u tom nizu „Lokaut“ – naučnofantastični akcijaš sa Gaj Pirsom u glavnoj ulozi.

Ipak, „Ana“ je svakako poseban događaj za našu kinematografiju jer se tu pojavio Beson lično. Njegov najbliži saradnik Tijeri Arbogast doduše krajem devedesetih ima iskustvo rada kod nas sa Emirom Kusturicom na filmu „Crna mačka, beli mačor“, ali sada je sastav bio kompletan.

Pre dvadeset godina, Besonova produkcija „Taksi“ bila je besomučno reklamiran blokbaster kod nas, iako je tada u našim bioskopima bilo jake američke konkurencije. Danas, nažalost, i Beson u rediteljskoj stolici ima teškoće da se probije do centra pažnje. Pa ipak, stari majstor kod nas zaslužuje promociju jer nas veže zajednička prošlost – njegovi filmovi su bili tu kad je nama bilo teško, naša publika treba da ga podrži sada kad njemu nije lako.

broj komentara 0 pošalji komentar