Miša Janketić – njegovi domovi bili su kuća i bina

Proslavljeni srpski i jugoslovenski glumac Mihailo Miša Janketić otišao je sa ovoga sveta, ali čini se da još dugo neće otići iz sećanja televizijske, filmske i pozorišne publike na ovim prostorima. Nije često davao intervjue, ali je u emisiji "Balkanskom ulicom" iz 2011. godine nadahnuto govorio o sebi.

Uz zvuke omiljenih kafanskih pesama „Stani, stani, Ibar vodo“ i „Dođi da ostarimo zajedno“, sećao se momenata iz svog života.

Rekao je da ne voli mnogo da daje intervjue jer je, kako je skromno smatrao, ispričao sve što je imao, a ne voli da izmišlja.

Na pitanje šta ljudi najviše vole kod njega, ispričao je anegdotu sa jednim taksistom koji ga je vozio od pozorišta do kuće.

„Pričamo nešto i pitam ga koliko sam dužan. Kaže – ništa, čika Mišo, nemojte, molim vas. Ja vas doživljavam kao člana porodice. Otkako sam mali, gledam Vas. Vi ste sastavni deo mog života, to bi bilo kao da naplatim tati ili stricu“, naveo je Miša taksistine reči.

Često su ga zvali „čika Mišo“, a sećao se da su ga prvi put oslovili sa „čika“ kada je imao samo 18 godina. Išao je Kameničkom ulicom i jedan dečak ga je pitao: „Čiko, izvinite, koliko ima sati?“

Kasnije je na to obraćanje navikao jer je imao mnogo sinovaca i sestrića.

Crnogorac – Sremac – Beograđanin

Rođen je u Petrovaradinu, živeo je jedno vreme u Novom Sadu. Za sebe je rekao da je poreklom Crnogorac, rođenjem Sremac a životom Beograđanin. Ipak, prema Novom Sadu je gajio posebna osećanja.

„Novi Sad ima nešto gospodstveno u toj nekoj plemenitoj usporenosti, nema tu neke žurbe, nerevoze, mentalitet Vojvođana daje Novom Sadu nešto što je istinski imidž“, rekao je Janketić.

I za njega su najčešće govorili da u sebi ima mnogo toga gospodstvenog.

„Dobro, možda sam ja uhvatio taj pelcer rođenjem, nisam dugo živeo u Novom Sadu, moji roditelji i ja smo 1941. morali da ga napustimo“, naveo je Janketić.

Tri godine je studirao književnost, želeo je da upiše studije u Novom Sadu, ali je jednostavnije mogao da dobije stipendiju u Beogradu, gde je proveo kasniji život otkako je u njega došao sa deset godina. Smatra da je njegova generacija, zbog svih događaja, bila primorana da mnogo rano sazri.

Sloboda – osećaj „anarhičnog“ života

Na pitanje da li su sedamdesete godine života lepe, rekao je da se ne bi vraćao ni korak nazad. Kaže da je ranije mislio da je osvojio slobodu, ali ističe da imao toliko obaveza u životu.

„Sada, u ovim godinama, ja prvi put osetim šta je to sloboda. Mogu da spavam koliko hoću i dokle god hoću. Mogu da izlazim iz kuće, a ne moram. Mogu da uživam u tome da sam odlučujem o svom vremenu, kako ću ga provesti, koju knjigu da čitam, muziku da slušam, s kim da se družim", rekao je Janketić.

Objašnjava da je ranije bio u zabludi da ima slobodu, ali da je prava sloboda kad čovek ima osećaj da živi „anarhično“.

Na pitanje da li je nekada bio spreman da se bori i pogine za neke ideale kao njegovi roditelji, ističe da su mu bile potrebne godine da nađe opravdanje za njih.

„I dan-danas, sad kad imam decu i unuke, ne može da mi bude jasno da neko žrtvuje svoj život i život troje dece, da ih ostave na milost i nemilost tuđim ljudima, da odu u rat, revoluciju da bi se izborili za svoje ideje. Koje su to ideje? Ja sam mislio da to stvarno postoji, jedno vreme dok sam bio idealistički raspoložen, dok sam bio pod pritiskom ideologije u koju sam verovao, mislio sam da je to moguće, međutim, nije moguće", rekao je Janketić.

Kaže da je to Tolstoj najlepše opisao u „Ratu i miru“. 

„Ništa se u životu ne može preskočiti. Mora da ti otpadne rep, da se digneš na zadnje noge, da sačekaš, da misliš kao čovek, tako da sam brzo odustao od same pomisli da se bavim bilo kakvom revolucijom, čak ni politikom“, naveo je slavni glumac.

Bezbedan u kući i na bini

Dodaje da je, uplašen i nesiguran, prvo pobegao u poeziju, ali da ni ona nije mogla da ga sakrije od sveta.

„Onda sam se popeo na binu, i kad sam se sakrio iza zavese, onda sam tu bio bezbedan. Data je moja putanja: kuća – bina. To su moja dva doma gde se osećam bezbedno, van tih prostora ja se još uvek ne osećam bezbedno. Jednostavno nisam savladao život van literature i svojih uloga. Valjda nemam talenta za život, imam za uloge“, rekao je Miša.

A njegov talenat za uloge bio je ogroman, o čemu svedoče brojne nagrade, ali još više status koji je stekao među publikom.

Najširoj publici bio je poznat po legendarnim ulogama u televizijskim serijama. Malo ko se neće setiti ozbiljnog tumačenja zaljubljenog direktora Paligorića u „Srećnim ljudima“ ili strogog, gospodstvenog ali poštenog Gavrila Gavrilovića u „Porodičnom blagu“.

Trudio se da prenese talenat i mlađim naraštajima. Bio je dugogodišnji profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Porodica mu je bila veoma važna. Bio je oženjen Svjetlanom Knežević. Iza sebe je ostavio četvoro dece: Radomira, Marka, Ivu i Milicu.

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 15. maj 2019, 19:06) - anonymous [neregistrovani]

Cetinje.CG

Vjecna Slava Legendo.!!!