Zaštitnice duše i uteha za kamikaze

Izrada lutaka je delatnost koja se u Japanu od davnina brižno neguje i koja je hiljadama godina imala duboki smisao koji prevazilazi običan zanat ili pokušaj da se zabave deca – lutke u toj zemlji tradicionalno su smatrane za dvojnice i zaštitnice ljudi, odnosno, bića koja poseduju dušu i magijsku snagu, te se i danas ponekad tretiraju kao da su prožete životom.

I letimičan, pospani pogled na krcate rafove tesnih, gizdavih prodavnica suvenira unutar urednih japanskih aerodroma može da pobudi radoznalost i divljenje i razveje putnički zamor.

Iako proizvodi masovne proizvodnje namenjeni za svačji džep, lutke gejši i dvorskih dama, s potocima ugljeno crne kose ukroćene lakiranim češljevima i dugim drvenim iglama, u slojevitim i bogato izvezenim kimonima, svojim ukusom i fascinantnim detaljima upijaju pažnju i golicaju maštu.

Ta mala remek-dela od plastike i akrila otelotvorenje su načina na koji industrijsko, konzumersko društvo današnjice interpretira tradiciju zanata ručne izrade lutaka, koji u Japanu cveta mnogo vekova i objedinjujući veštine vajanja, drvoreza, crtanja i šivenja, nastavlja da stvara prefinjena dela vredna imena umetnosti, kolekcionarske strasti i pažnje naučnika.

Tradicionalne lutke u Japanu su vrlo raznovrsne i po stilu, materijalu i nameni, a sve ih povezuje posvećenost detalju i beskompromisno insistiranje na kvalitetu. Privrženost i predanost utkani u ta čarobna zanatlijska ostvarenja nisu prosto izraz lične savesnosti i stremljenja izuzetnih pojedinaca – oni su motivisani i velikim, višeslojnim kulturnim značajem koji lutke u Japanu imaju, a koji seže daleko u prošlost i često prevazilazi domen sekularnog, te zadire u duhovnost i samu srž življenja.

Ljudski dvojnici

Kao i u mnogim drugim kulturama, lutke u Japanu imaju mnoštvo magijskih i religijskih funkcija. Iako nežive, smatrane su jednom vrstom posude koja može da primi dušu, odnosno objektima koji mogu biti prožeti životom i poprimiti ljudske osobine ili kvalitet ljudskosti.

Razlog za to verovanje verovatno leži u snažnoj asocijaciji na čoveka koju budi njihov izgled i uopšte animističkom pogledu na svet, koji i danas delimično opstaje u Japanu i istočnoj Aziji. Širom japanskih ostrva pronađene su zemljane lutke iz preko 10.000 godina dugog praistorijskog perioda Đomon, koje su gotovo isključivo prikazivale žene, često u trudnoći ili prilikom porođaja, i koje su, čini se, namerno bile grupisane i lomljene, što sve ukazuje na njihovu religijsku vrednost i ritualnu namenu u okviru kulta plodnosti.

Mada nije tačno poznat razlog zbog kojeg su ti idoli od gline bili razbijani, naučnici smatraju da je to verovatno činjeno da bi se oslobodio njihov duh za koji se u to vreme, čini se, verovalo da može da donese porod i obilje hrane, ili da bi njihovi, tako dobijeni delovi, mogli da se podele članovima zajednice i svojom magijskom snagom im podare plodnost.

Dosta kasnije, u periodu od trećeg do šestog veka nove ere, kada su vladari i aristokrate države Jamato u središnjem Japanu bili sahranjivani u prostrane grobnice oblika ključaonice, poznate kao „kofun“, zajedno sa njima ukopavane su i glinene figure vojnika, šamana i dvorjana koji su im služili kao pratnja na onom svetu. Njihon šoki, važna hronika s početka osmog veka, kazuje da se taj običaj razvio kada je dvor odlučio da napusti okrutnu praksu ukopavanja živih sluga po smrti cara.

Nekoliko vekova docnije, svedoče dela književnosti, među japanskim plemstvom je, po ugledu na kineske uzore, zaživeo običaj prenošenja sopstvenih grehova i nesreće, bilo one fizičke, u vezi bolesti i prirodnih nepogoda, ili one društvene, vezane za ljubav, status i profesiju, na lutke – dvorjani, uključujući tu i cara, trljali su ih o telo i duvali u njih.

Lutke na koje bi se tako preneli sopstveni propusti u odnosu na pretke i bogove i sopstveni deo zlog usuda, potom su puštane niz reke ili spaljivane kako bi se moralne i sudbinske nečistoće otpravile ili istopile i tako pročišćeni pojedinac sačuvao od pretnji po život, zdravlje i prosperitet.

Praksa duvanja u lutke je u skladu sa drevnim i širom sveta raširenim verovanjem, čiji se ostaci vide i u našem jeziku, da je dah, suštinski, duh, odnosno, duša. Otud je duvanje u lutke verovatno bilo čin oživotvorenja, odnosno, produhovljenja materije.

Čini se da su žitelji Japanskog arhipelaga, predajući vodi i vatri svoje drvene i krpene dvojnike, dahom „oživljene“ lutke, nastojali da zadovolje ili, možda, zavaraju zle duhove, za koje se verovalo da su zbog nasilne smrti ili neke nepravde koja im je učinjena za života ljuti i gladni osvete, te da zbog toga izazivaju bolesti i nesreće.

Na tu pomisao navodi stari običaj u Japanu da se pred ili u vreme rođenja deteta napravi lutka kao blizanac novorođenčeta, da bi se obmanuli zli duhovi i ono zaštitilo od pošasti i prerane smrti.

Funkcija lutke kao ljudskog dvojnika, našla je izraz i u praksi da se prerano umrlim osobama, koje zbog svoje mladosti nisu imale iskustvo braka, posveti lutka suprotnog pola kao životni saputnik – običaj koji se naročito proširio tokom Drugog svetskog rata kada su stotine hiljada nevenčanih japanskih mladića izgubili život na ratištima u Kini, jugoistočnoj Aziji i u Pacifiku.

Roditelji su im za pokoj duši na kućni oltar prinosili prelepe lutke nevesti, odevene u besprekorno belu nošnju koju mlade tradicionalno nose prilikom sklapanja braka u šinto svetilištima.

Još jedan nesvakidašnji, a može se reći, u izvesnoj meri, i infantilan, ali dirljiv običaj vezan za lutke kao dvojnike ili surogate ljudi se razvio tokom tog rata: piloti kamikaze aviona dobijali su pred poslednji let krpene lutke koje su specijalno za njih pravile učenice i radnice, a čija je svrha bila da ih, reprezentujući njihove majke, sestre i simpatije, svojim prisustvom uteše i ohrabre tokom surovog puta u preranu i nasilnu smrt.

Vrela sreće i zaštitnici zdravlja

Lutke u Japanu tradicionalno imaju i funkciju da zaštite čoveka, pa i da mu donose materijalnu dobit i sreću, ne samo tako što će ga, kao u navedenim primerima, odmeniti, već i tako što će aktivno delovati svojim magijskim moćima u njegovu korist.

Figure koje predstavljaju božanstva zaštitnike ribara i zemljoradnika, verovalo se, čuvale su te pregaoce od prirodnih nesreća i donosile im obilni ulov, odnosno, žetvu. Japanski trgovci i danas u svojim prodavnicama blizu ulaza postavljaju lutke mački „prizivača sreće“ koje treba da privuku mušterije i omoguće im prosperitet.

Kolektivi širom zemlje početkom godine, ili pred neki veći poslovni poduhvat, političku kampanju ili važan sportski ciklus, pazare crvene lutke u obliku glave legendarnog budističkog monaha Bodidarme kako bi obezbedili uspeh: u lice islikano na toj ovalnoj lutki oni tada četkicom ucrtavaju samo jedno oko – od Darume, kako tog adepta nazivaju u Japanu, očekuje se da učini sve da im pomogne u tim poduhvatima kako bi oni, po uspešnom završetku, u znak zahvalnosti, lutki dodelili i drugo oko.

Takođe, lutkarske kreacije crvenog lica i kose u prošlosti su u Japanu stavljane uz bolesnu decu da bi oterale zle duhove i pomogle im da ozdrave, te su, praktično, bile tretirane kao obavezna terapija za mlade naraštaje obolele od boginja.

Običaj je i da se lutke koje se drže kao zaštitnice ženske dece spale, kada se ona udaju, najčešće na ritualan način u hramovima, jer mlada, polazeći za muškarca, prelazi u magijsko-religijski domen njegove porodice i predaka, te postaje odrasla osoba kojoj više nije potrebno bdenje lutaka kojima su je roditelji čuvali.

Uverenje da lutke poseduju sposobnost da zaštite i donesu prosperitet ljudima naročito je primetno u redovnim, godišnjim praznicima namenjenim dobrobiti dece. Za Hina festival, koji je posvećen devojčicama i slavi se početkom marta, u najveću sobu u kući ili na ulaz u javne objekte iznosi se lakirano stepenasto postolje prekriveno crvenom tkaninom na kojem su izložene besprekorno izrađene lutke koje predstavljaju carski par, dvorske birokrate, dame i svirače.

Taj običaj, čiji su koreni u aristokratskom društvu stare prestonice Kjota i koji se postepeno proširio među celom populacijom, danas se tumači kao simbolični izraz želje da devojčice odrastu zdrave, udaju se i, poput vladarskog para na postolju, dožive sreću u harmoničnom braku, ali je verovatno prvobitno imao drugačiju, magijsku svrhu, odnosno, predstavljao pokušaj da se kreiranjem ili imitiranjem idealne budućnosti pomoću lutaka utiče na sudbinu, prizove boljitak i tako detetu obezbedi život u obilju i veselju.

Slično tome, početkom maja, tokom slave posvećene muškoj deci, na vidno mesto u domu se iznose lutke dečaka odevenih u samurajske oklope, sa šlemovima i oružjem, poput mačeva i lukova. One svojim prisustvom treba da dečacima pomognu da odrastu u zdrave, snažne i hrabre muškarce, koje će pratiti sreća, izvorno u borbi, ali i šire, u svim životnim izazovima.

Kako nijedna od monoteističkih religija koje strogo osuđuju poštovanje predmeta kao idolopoklonstvo nije pustila jači koren u Japanu, ta drevna verovanja u vezi magijsko-religijske moći lutaka nisu potiskivana, pa su one kao duhovno važna bića i među decom omiljene kreacije mašte i zanatlijskog umeća prožele japansku kulturu i društvo, zauzevši mesto i u scenskim umetnostima, kroz lutkarsko pozorište „bunraku“, ali i u politici i diplomatiji, gde su postale deo poklona koje su carevi darivali feudalnim gospodarima, stranim poslanicima i gostima.

Od poznog srednjeg veka lutke u Japanu su počele i da služe za učenje akupunkture i anatomije, a po dolasku u dodir sa evropskom tehnikom i kao sredstvo za eksperimentisanje u oblasti izrade mehaničkih naprava.

Kuriozitet je i da su početkom osamnaestog veka u Japanu napravljene i prve lutke za seks, inspirisane praksom holandskih mornara i trgovaca koji su u upotrebi tih veštačkih pomagala tražili načine da zadovolje svoje fizičke porive.

„Holandske žene“, kako su nazvane te lutke, bile su ingeniozno napravljene za ono vreme –njihovi udovi su bili pokretni i u njih se mogla sipati vrela voda kako bi se zagrejale i po temperaturi približile ljudskom telu.

Vera u neorganski život

U savremenom dobu lutke i u Japanu, naravno, prvenstveno služe kao ukras i igračke. Međutim, animističko verovanje da one imaju dušu toliko je duboko ukorenjeno da i dan danas širom zemlje pojedini šinto i budistički hramovi nude rituale u kojima im se izražava zahvalnost kao božanskim zaštitnicama za to što su od nesreće i zle kobi sačuvale decu, i njihove duše, uz svo dužno poštovanje, ispraćaju na onaj svet, odakle su, veruje se i došle.

Verovatno najpoznatije među šinto svetilištima u kojima se obavljaju molitve za duše lutaka je Avašima u obalskom gradu Vakajami, koje je u svom dvorištu udomilo preko 20.000 tih, za Japance, dragocenih bića, zbog čega važi za mesto nesvakidašnje duhovne snage. U njemu, lutke se, posle ceremonije pročišćenja od nesreća i zala koje su na sebe preuzele za dobro ljudi, u malim drvenim čamcima puštaju na more kako bi otplovile u svoj natprirodni zavičaj.

Drugde, duše lutaka koje su ispunile svoju zaštitničku ulogu se, nakon ritualnog pročišćenja, pohvala i izraza zahvalnosti, kolektivno prebacuju na nekoliko komada papira koji oblikom i imenom podsećaju na njih – taj papir se potom spaljuje, čime se one oslobađaju u vazduh da se u prvobitnom, čistom stanju vrate na onaj svet.

Kao i šinto bogomolje, i budistički hramovi prikupljaju stare ili nepotrebne lutke koje im direktno predaju ili poštom šalju građani, što u savremenim uslovima života znači ne samo tradicionalne japanske rukotvorine od drveta, tkanine ili papira, već i industrijski proizvedene igračke poput Miki Mausa i plišanih meda, s tim što je postupak drugačiji –monasi nekoliko meseci čitaju odlomke iz budističkih svetih spisa za spasenje lutaka i potom ih kremiraju, istovremeno se moleći da njihove duše nađu put do nekog od više budističkih rajeva.

Tragovi verovanja da su lutke prožete dušom i žive mogu se videti i u današnjoj popularnoj kulturi u Japanu – lutke se često pojavljuju u horor filmovima i stripovima kao nosioci ukletih duhova koji iz njih iznenada progovaraju ili kao jeziva, nema bića kojima raste kosa, sevaju oči i koja se neprimetno kreću i menjaju izraz lica.

Uporedo sa gore navedenim običajima u Japanu i dalje živi umetnost ručne izrade lutaka, kao i kolekcionarsko tržište, koje visoko vrednuje tu staru veštinu, pa je i danas moguće videti, ne samo specijalizovane radnje i antikvarnice posvećene lutkama, već i prodajne izložbe u robnim kućama, kao i male muzeje u kojima se lutke napravljene tradicionalnim metodima s pažnjom čuvaju.

broj komentara 0 pošalji komentar