Performansi – vrhunska umetnost ili besmislica?

U Beogradu su performansi ponovo u centru pažnje što zbog Marine Abramović što zbog 53. Bitefa, koji je okupio izvođače iz čitavog sveta. Teme i poruke performansa su se vremenom menjale. Publika za ovu vrstu umetnosti je malobrojna ali je razume, ukazuju poznavaoci pozorišta.

Čak 700 sati ćutanja, gađanje životinjskim džigericama ili valjanje u blatu – za jedne besmisao, za druge vrhunska umetnost. I to su samo neke od izvedbi koje je svetska publika imala prilike u da vidi. U Srbiji performansi ponovo u centru pažnje zbog Marine Abramović.

O nekadašnjim performansima ali i onima koji će se tek održati u Muzeju savremene umetnosti nismo uspeli mnogo da saznamo. U toku su poslednje pripreme za dolazak kraljice performansa kako Marinu Abramović mnogi nazivaju. Ona u ovom Muzeju nije izlagala od 1975.

Nekoliko decenija pre toga prvi performansi stigi su u tadašnju Jugoslaviju. Posle Drugog svetskog rata ova vrsta umetnosti i u svetu postaje sve popularnija.

„U to vreme se pojavio jedan čuveni akrobata, svestrani umetnik koji se zvao Dragoljub Aleksić. Čovek koji je izvodio neverovatne akrobatske tačke, a to su vožnja avionom gde se on drži vilicama za avion. I svakakve tačke je izvodio koje su imale onu vrstu adrenalina i iskoraka od tradicionalnih formi koje danas srećemo danas kod ne samo naše čuvene Marine Abramović mnogo godina kasnije“, otkriva dramski pisac i izvršni direktor „Miksera“ Ivan Lalić.

Mnogo godina bilo je potrebno da se slomi palančki duh i prihvate iskoraci iz tradicionalnih umetničkih formi.

„Jasno mi je zašto se umetnik opredeljuje jer svaki umetnik želi da vidi reakciju na neko svoje umetničko delo. Pubika je različita. Postoje ljudi koji naprosto ne žele da učestvuju u pozorišnom činu i budu deo nekog performansa, a sa druge strane postoje ljudi koji žele tom svojom akcijom da skrenu pažnju na ono što umetnik želi da pocrta ali i da na neki način skrenu pažnju i na sebe i na svoj stav o određenom pitanju i o određenoj temi“, kaže direktor „Bitefa“ Miloš Latinović.

Menjale su teme i poruke performansa. Publika tako pamti Rašu Todosijevića koji je 70-ih i 80-ih na sceni farbao fikus, povraćao, sekao ribu. Kasnije u Srbiji ni bojenje knjiga Marksa i Engelsa nije izostalo, a na sceni se moglo videti i vođenje ljubavi, zašivanje usana, rezanje tela. Ipak, jedno je ostalo isto.

„I svaka vrsta angažmana od ekološkog ali pre svega političkog je tu vrlo prisutan i negde boji tu energiju koju unosi umetnik nosi. A umetnici su istorijski uglavnom bili vizuelni umetnici, skulptori koji uvode telo u tu orbitu. I naravno veoma bitna je publika koja vrlo često interaguje sa umetnikom u performansu“, objašnjava Lalić.

Na pitanje da li publika razume umetnost performansa, Lalić odgovara potvrdno.

„Mislim da publika razume, mada postoje i oni ljudi koji iskoriste priliku za pet minuta slave ako smem tako da kažem. Ali generalno mislim da Bitefova publika zna šta je performans jer dugo performans figurira kao deo bitefovog repertoara. Sa druge strane mislim da imamo vrlo školovanu publiku“, napominje Latinović.

I zato kad god se raspravlja o tome jesu li konceptualni umetnici zaista umetnici i koliko performansima pomeraju granice, treba imati jedno u vidu: da svaka umetnost nađe svoju publiku.

broj komentara 3 pošalji komentar
(subota, 21. sep 2019, 14:32) - Stefan [neregistrovani]

Umetnost

Nisam iz te priče tako da možda ne znam sta govorim. Ali umetnost je tu da bi se obični ljudi divili nečemu ili barem imali neke emocije kada nešto vide čuju itd..

E sada osim samih modernih umetnika ko jos uživa u njihovim kreacijama?

I da li i tradicionalne umetnost treba da deli reč umetnost sa ovim sto nazivamo moderna?

Da imam kada i ko da mi plati da dzabalebarim pravio bi razne zavrzlame i time pritiska narod da razmišljaju o nekim gore im životnim svetskim itd problemima.

Dakle moderna umetnost je mahom zabava za bogate koji imaju od čega da žive pa ajde malo da staraju platno nasumice i misle kako su oni dubokom i i sve shvataju a ovi drugi ne.

I još jedna stvar me zanima da li se čovek rodi čudan pa postane umetnik ili umetnik po difoltu mora da se pretvara da je čudan inače nije umetnik?

(subota, 21. sep 2019, 14:09) - anonymous [neregistrovani]

Ono drugo

.

(subota, 21. sep 2019, 09:29) - anonymous [neregistrovani]

Car je go

"Carevo novo ruho " je možda prvi zabeleženi "performans" , i tamo su na kraju priče iznete i prve kritike .
A što se publike tiče , tu važi ona logika : Ja to ne razumem ali UMETNIK sigurno zna šta i što radi to što radi , dakle to JE umetnost....