Хроника Трећег програма

Прочитаћемо осврт Љиљане Ћинкул на изложбу Јелене Трпковић „Пред вама стоје само мушкарци”, а потом осврт Дејана Петровића на филмове Улија Едела „Случај Бадер–Мајнхоф” и Бернарда Бертолучија „Сањари”, приказане на 14. филмском фестивалу „Слободна зона”.

У галерији Културног центра Београда недаво је отворена је изложба Пред вама стоје само мушкарци Јелене Трпковић, уметнице која је током четири деценије своје стваралачке каријере изградила специфичан сензибилитет углавном усмерен према колажу. Ова изложба се може схватити и као сликаркин прилог стогодишњици обележавања краја Првог светског рата, будући да је из различитих историјских и друштвених кодова предстaвила улогу и положај жене у свету којим владају мушкарци. Колажи су рађени прецизним исецањем фотографија из књига и новина, а потом је ауторка интервенисала досликавањем и доцртавањем. Овим својеврсним колажним монтажама, чијим концептом се наглашавају фактографски знакови историје, сликарка проширује значење тематизујући различите слојеве културног и свакодневног живота, а складне визуелне манипулације циклуса Пред вама стоје само мушкарци реализиване су у уједначеним форматима (100x70 центиметара), док наслови појединачних радова - „Спасавај се ко може", „Свој на своме" или „Батина је из раја изашла" - уносе пулсације унутрашњег набоја блиске феминистичким провенијенцијама, пише Љиљана Ћинкул.

* * *

Са 14. филмског фестивала „Слободна зона", који је одржан од 7. до 12. децембра, Дејан Петровић издваја остварења Улија Едела Случај Бадер-Мајнхоф и Бернарда Бертолучија Сањари, приказана у оквиру програма „Специјални фокус: 1968".

Еделов филм је највећим делом рутинска документаристичка драматизација махом познатих догађаја, разрађена умешним довођењем у везу узрока и последица, те као такав, има своју историјску вредност. Филм почиње приказом студентских протеста 1968. године, који ће заправо имати и свој делатни наставак, што ће бити приказано у једној од најснажнијих сцена филма, када на сахрану једног од вођа РАФ-а, Холгера Мајнса - преминулог од штрајка глађу, услед вероватно намерно касног доласка лекара - стиже рањени и маргинализовани, а некада харизматични лидер студентског покрета Руди Дучке, који ће пркосно ускликнути „борба се наставља!". То ће условити одвајање једне насилне групице, која ће годинама након престанка демонстрација, на свој начин наставити „борбу" против капиталистичког поретка и његових империјалистичких тежњи.

После приличног застоја и евидентне креативне кризе кроз коју је пролазио, прекаљени филмски ветеран и једно од последњих великих имена европске кинематографије, Бернардо Бертолучи се филмом Сањари вратио себи и Паризу, и то не само зато што је овај поприште његовог најконтроверзнијег дела Последњи танго у Паризу. Радња Сањара се одвија у огромном париском салонском стану, у којем ће млади амерички студент са свијим новим пријатељима, близанцима Теом и Изабел, провести месец дана. Оправданим одбацивањем мегаломанских амбиција, сведеношћу броја карактера и усмеравањем погледа ка њиховом унутрашњем свету, Бертолучи у овом филму приказује неизмерну љубав према уметности, серију повода и мотива који ће детерминисати младог естету и каснијег великог уметника, амбивалентан однос према политици, те антологијске сцене секса који је, као и у случају Последњег танга у Паризу, мање производ телесне пожуде, а више наставак комуникације између протагониста.

Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар