Хроника Трећег програма

Можете слушати текст Весне Динић Миљковић „Лепота сенки Бернарда Бертолучија”, написан поводом недавне смрти овог истакнутог редитеља и сценаристе.

„У својим делима Бертолучи је говорио самом себи о самом себи, мирећи се кроз њих не само са тековинама земље из које је потекао, већ и са најинтимнијим дилемама душе... Фашистичка прошлост Италије, али и буржоаско порекло сопствене породице били су бреме које је у својим већ првим филмовима покушао да збаци. У филм Пре револуције (1964), управо се ради о растрзаности главног лика између комфора средње класе на који је навикао и марксистичке политике која је стајала у корену друштвених турбуленција те декаде... Очинска фигура у најширем могућем смислу за њега је била мета симболичног убиства које је својим филмовима чинио. Свог биолошког оца, чувеног италијанског песника Атилија Бертолучија, убио је први пут када се и сам као награђивани песник одметнуо у свет филма, почевши као помоћник режије на филму Просјак Пјера Паола Пазолинија. Имао је само 21 годину, а те исте 1961. режирао је свој први филм La commare secca, управо по Пазолинијевој причи. Девет година касније, дакле 1970, у филму Стратегија паука, инспирисаном Причом о издајнику и хероју Хорхеа Луиса Борхеса, свог главног лика Бертолучи шаље у потрагу за убицом и правим разлогом смрти његовог оца проглашеног херојем антифашистичког покрета, да би научио како су последице истине важније од ње саме", пише Весна Динић Миљковић.

У тексту ће такође бити речи и о Бертолучијевим филмовимa: Конформиста (1970), Поселдењи танго у Паризу (1972), Двдесети век (1976), Месец (1979), Последњи кинески цар (1987), Чај у Сахари (1990), Украдена лепота (1996) и Сањари (2003).

Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар