Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на драму Угљеше Шајтинца „Анималс”, коју је у Крушевачком позоришту режирала Снежана Тришић, као и на представу „Сликарке”, према тексту Христине Митић, у режији Стевана Бодроже и извођењу ансамбла Народног позоришта из Ниша.

У оквиру пројекта Критичарски караван, који уз подршку Министарства културе и информисања већ неколико година успешно реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, група овдашњих критичара недавно је крстарила Србијом и, по позиву тамошњих театара, гледала две представе (једну у Крушевцу, другу у Нишу), а како би употпунио анализу виђених представа, Александар Милосављевић текст започиње разматрањeм актуелног стањa у ова два театра. Наиме, за разлику од Крушевачког позоришта, које има стабилну управу и у дужем периоду реализује дугорочно планирану репертоарску политику, нишко Народно позориште већ годинама пролази кроз различите кризе и перманентне променe управе. Последица овакве динамике је нестабилност на плану дефинисања репертоарских планова, а самим тим и уметничког профилисања тамошњег репертоара.

Драма Угљеше Шајтинца Анималс је необична алегоријска прича о једној од овдашњих такозваних обичних породица, с тим што су њени чланови приказани као животиње - мајка као ајкула, отац као бели медвед, старији син као алигатор, док је млађи људско биће, навикнуто да живи с њима и да удовољава њиховим потребама. Преокрет настаје када се животиње преобрате у људска бића, али се та тарнсформација испољава управо као дехуманизација - они почињу да испољавају најелементарније анималне инстикте и постају звери. Шајтинчево списатељско поигравање драматургијом апсурда Снежана Тришић је редитељски пажљиво осмислила и доследно спровела у својој сценској поставци, док су је глумци Крушевачког позоришта дисциплиновано пратили и надахнуто развили овако замишљену игру и сложену причу.

Насупрот Крушевљанима, чланови нишког ансамбла су се у представи Сликарке подухватили посве необичног задатка, па су драмску причу о сликарки Џорџији О'Кифи покушали да уздигну на знатно виши ниво и преточе је у дело које ће сведочити о судбини жена које су из различитих разлога и вођене разноврсним унутрашњим мотивима, дакле свака ношена властитим поривима, одлучиле да своје животе посвете уметности. „Реалистички проседе приче о америчкој сликарки добиће сасвим нову димензију не толико због уводне вињете чија је јунакиња анонимна девојчица која још као дете постаје свесна своје судбине, колико ће другачији ток овој драмској структури дати необично финале у којем се ненадано и без икаквог оправдања наједном појављује Надежда Петровић. Чини се да чињеница да је и она била сликарка не обезбеђује довољно добро оправдање, а још мање то може да попуди трагичан крај живота Надежде Петровић", коментарише Александар Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.



број коментара 0 Пошаљи коментар