Доменико Скарлати и музика на Иберијском полуострву

У трећој емисији циклуса слушаћете сонате Доменика Скарлатија и Себастијана Албера

Скарлатијево ангажовање на португалском двору окончало се венчањем његове ученице, принцезе Марије Барбаре, за шпанског престолонаследника Фердинанда. Скарлати је најпре, 1729. године, отишао у Севиљу, где је било уприличено ово краљевско венчање и где је остао наредне четири године, а затим се преселио у Мадрид, где је био капелмајстор у служби принцезе Марије Барбаре. Највећи део од његових скоро шест стотина соната за чембало настао је у Шпанији, неретко управо као део часова које је имао са принцезом, а од 1746. и краљицом Шпаније. Скарлати је у своје сонате неретко интегрисао елементе шпанског фолклора, а стручњаци често истичу управо четворогодишњи боравак у Андалузији, односно Севиљи, као кључан у овом погледу. Поред тога, у овом пероду је почео све чешће да групише сонате у музички артикулисане следове од две или три сонате у истом или истоименом тоналитету, нудећи на тај начин својеврсни прелазни облик ка вишеставачној композицији. Захваљујући Скарлатијевом раду, у Шпанији се формирала снажна и инвентивна школа композитора-чембалиста, у коју су се убрајали композитори млађе генерације попут Себастијана Албера и Антонија Солера, са којима је и сам Скарлати сарађивао.

Мало се зна о тридесетчетворогодишњем животу чембалисте и композитора Себастијана Албера. Рођен 1722. године у Навари, на северу Шпаније, Алберо је као предадолесцент певао у катедрали у Памплони, а од 1748. године радио је као оргуљаш на двору у Мадриду. Није познато да ли је директно сарађивао са Скарлартијем, који је такође радио на шпанском двору, али је код Албера јасан утицај Скарлатијевог чембалистичког опуса, који је у том периоду био највећим делом у рукопису, те се може претпоставити да су двојица композитора остварила неки вид кооперације. Као и у случају Скарлатија, Алберове сонате су једноставачне и по правилу дводелне, неретко са израженим фолклорним елементима и играчким карактером. Сачуване су две рукописне збирке Алберових соната, и то једна у Националној библиотеци Марцијано у Венецији и друга у библиотеци мадридског конзерваторијума. Венецијанска збирка од тридесет соната посебно је занимљива због ефектне и одмерене употребе полифоније, а може се поделити у две целине, од којих се свака завршава сонатом у облику фуге. Као и Скарлати, Алберо по правилу групише своје сонате у парове по тоналитетима, а занимљива је и употреба дорског модуса за којим посеже у два случаја.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић



број коментара 0 Пошаљи коментар