Леополд Моцарт и жанр симфоније

У првој емисији циклуса о Леполду Моцарту као симфоничару, који приређујемо поводом 300 година од његовог рођења, слушате дела овог аутора и Игнаца Холцбауера.

Поред духовних вокално-инструменталних дела, симфоније представљају једно од два главна поља композиторског рада Леополда Моцарта. У каталогу дела овог аутора налази се преко седамдесет симфонија. Иако је велики део Моцартових композиција изгубљен, највећи број симфонија је сачуван, неретко у уредним ауторизованим преписима, што говори о значају који је сам композитор придавао овом жанру. Ово се може закључити и на основу самих симфонија, које показују високи степен софистициране композиторске технике и које прате развој симфонијског жанра у Немачкој и Аустрији у рукама значајно млађих композитора. Ипак, релативно мали број ових дела доступан је у модерним нотним издањима.

Две ране симфоније Леополда Моцарта су крајем XX века штампане у антологији „Споменици аустријске музичке културе". Троставачна Симфонија у Еф-дуру, E. F 6, вероватно је настала пре 1750. године и препознатљива је по карактеристичним ехо ефектима. Четвороставачна Симфонија у истом тоналитету, E. F 2, са менуетом на месту другог става, писана је око 1751. и одликује је употреба широког спектра оркестарских фактура, од унисоно гудача у трију менуета, до контрапунктске технике у финалу.

Аустријски композитор Игнац Холцбауер превасходно је био активан у Манхајму. Намештење капелмајстора на позоришту манхајмског двора добио 1753. године и са одређеним прекидима остао је на овом положају све до смрти 1783. године. Иако је био првенствено инволвиран у продукцију оперских представа, из овог периода сачуван је и низ његових инструменталних композиција намењених извођењу дворског оркестра. Две колекције симфонија, опус 3 и опус 4, које је Холцбауер објавио 1769. године издвајају се зрелијим симфонијским изразом и амбициознијом поставком дела. Четврта симфонија из опуса 3, у Де-дуру, садржи први став који отпочиње ефектним манхајским крешендом, док је у менуету, на месту завршног, трећег става, трио коципиран као мизета, карактеристичног бордунског звука.

Као и Холцбауерова Симфонија у Де-дуру, Симфонија у А-дуру Леополда Моцарта, E. A 1, настала око 1769. године, има троставачну структуру са менуетом на месту завршног става, а посебно је занимљива због инкорпорирања контрапуктског рада у сонатни allegro првог става. Симфонија у Де-дуру, E. D 18, настала је око 1750. по моделу италијанске увертире, са јасним фанфарим мотивом и другим, лаганим ставом, који се надовезује атаком.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић





број коментара 0 Пошаљи коментар