Леополд Моцарт и жанр симфоније

Циклус о Леполду Моцарту као симфоничару приређујемо поводом триста година од рођења овог композитора.

У хронологији симфонијског опуса Леополда Моцарта можемо пратити главне линије развоја овог жанра у немачким земљама. Већина његових дела писаних средином XVIII века рефлектује жанровске и стилистичке амбигвитете који су одликовали овај жанр, те неретко стоје на размеђу оркестарске и камерне музике. Зрела симфонијска остварења Леополда Моцарта, из седме и почетка осме деценије XVIII века, могу се поредити са остварењима млађих композитора бечке симфонијске школе и одликује их примена развијене сонатне форме, јасне перодичне структуре, профилисање тема типичних контрасних карактера, те недвосмислен отклон од сфере камерне музике.

Симфонија у Це-дуру, E. D 1, једна је од раних симфонија овог аутора која стоји на размеђу оркестарске и камерне музике. Симфонија-партита у Це-дуру, сведене инструментације, такође потиче из педесетих година XVIII века, а забележено је да на прелазу из XVIII у XIX век извођена као камерно дело, односно као гудачки квинтет. Симфонија у Це-дуру, E. C 1, са менуетом на месту другог става, потиче из периода пре 1760. и користи невелики гудачки оркестар са додатком пара хорни.

Сажета троставачна Симфонија у Де-дуру, E. D 17, једна је од прегршт дела које је Леополд Моцарт објавио код престижног лајпцишког издавача Брајткопфа, и то 1761. године. Троставачна Симфонија у Ге-дуру, E. G 14, по први пут је забележена 1767. године и одликује је модерни стилистички израз. Симфонија у Де-дуру, E. D 25, датирана је 1771. годином, што је чини једном од последњих симфонија Леополда Моцарта. Наиме, током седамдесетих година XVIII века Леополд Моцарт је највећи део свог времена посвећивао образовању и каријери свог сина, Волфганга Амадеуса, запостављајући своје активности као композитора.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић



број коментара 0 Пошаљи коментар