Изложбе

Зак Хатфилд: О стваралаштву Џулијанa Нгујена

У емисији ИЗЛОЖБЕ можете слушати текст Зака Хатфилда „О стваралаштву Џулијана Нгујена”, написан поводом поставке под називом „Врачања”, која се може видети до 16. јуна у Центру за савремену уметност у Синсинатију.

Уметник млађе генерације Џулијан Нгујен (Julien Nguyen) рођен је 1990. године у Вашингтону, а живи и ради у Лос Анђелесу. Прву самосталну изложбу, под називом Суперпредатори, имао је 2015. Годину дана касније, представио се на Витни бијеналу сликама „Извршне функције" и „Извршна решења", док је за потребе своје следеће изложбе Ex Forti Dulcedo користио библијске мотиве онако како су их сликали Лонардо да Винчи или Пјеро дела Франческа. Прошле јесени Нгујен је приказао своју прву покретну слику „Зло у одбрани добра" у Швајцарском институту у Њујорку, која је постала део рада Спиритус Мунди. Како нас обавештава Зак Хатфилд, овај сјајни видео завршен је прошле године, а започиње Шекспировим сонетима „Врли младић" (посвећеним безименом мушкарцу) који из офа рецитује једна жена, а потом следе реконструисане сцене из филма Никсон, Оливера Стоуна из 1995. године, у којима се 37. амерички председник (коjeг игра Ентони Хопкинс) састаје са директором Ције Ричардом Хелмсом (Сем Ватерсон) у председниковој канцеларији са расутим орхидејама. Нгујен појачава оригиналну сцену, која се граничи с кичем, тако што украшава собу оријенталним декором и одева своје гипке и атрактивне глумце у донекле превелику одећу. Њихов дијалог, који почиње напетом Фаустовском конфронтацијом, пре него што пређе у лирско размишљање о смрти и злу, одмах постаје необичан, трапав и полусхватљив: „Америчка моћ као неувежбана проба читања наслеђеног сценарија". Али ту је и либидална анксиозност која доживљава врхунац онда када Хелм описује америчку интервенцију у Чилеу као „не толико операцију колико органски феномен. Она је расла и мењала облик. Повећали су јој се... апетити". Ово дело као да каналише досадни и чудесни регионализам Ендрјуа Вајета, заједно са радикалним наслеђем овог уметника у погледу расе, класе и американства. Међутим, субјекти остају запоседнути искључиво уметниковим посесивним, чак и очигледно незадовољним погледом. У ствари, наслов изложбе – Врачања, одабрао је кустос Стивен Матижио не само као потврду Нгујеновог каноничног ревизионизма, него и економских значења, начина на који се сликар можда враћа несавршеним стварима, традицији или свету и хоће да их мења за нешто новије, пише Зак Хатфилд

Читала Биљана Јовановић.
Уредници емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар