Уметност интерпретације

Избор из „Добро темперованог клавира” Јохана Себастијана Баха који је између 1958. и 1961. године у Совјетском Савезу остварио пијаниста Самуил Фајнберг, иначе први човек који је овај циклус у целини одсвирао у Русији и Совјетском Савезу.

Еминентни пијаниста, педагог и композитор Самуил Фајнберг је рођен у Одеси 1890. године, а одрастао је у Москви где је од детињства показивао изузетан таленат за музику. На Московском конзерваторијуму студирао је клавир у класи Александера Голденвајзера, а такође је приватно похађао и часове композиције код Николаја Жиљајева. Био је мобилисан у Првом светском рату, али се током ратних сукоба тешко разболео и био је послат назад у Москву. Тако је, 1922. године постао професор клавира на Московском конзерваторијуму те ће на овој позицији остати до краја живота. Његова пијанистичка каријера се пре свега базирала на извођењу дела Баха, Бетовена, Шопена и Скрјабина, који је изузетно ценио Фајнбергову интерпретацију његове Четврте сонате.

Самуила Фајнберга је красила жива оригиналност у приступу партитурама, као и велика пажња коју је поклањао колиристичким потенцијалима клавира, односно одабраној артикулацији различитих делова фактуре и осветљавању вођења гласова. Фајнберга су савременици сматрали једним од гиганата пијанизма уз Софроницког, његовог учитеља Голденвајзера, Григорија Гинзбурга и Хајнриха Нојхауса. Ипак, његов пијанизам - пре свега због политичких околности у време Стаљинове владавине - није био познат изван граница Совјетског Савеза, те се умеће овог изузетног музичара открива тек последњих година у реиздањима аналогних совјетских снимака.

У том погледу, критичари у западњим земљама данас истичу да је Добро темперовани клавир Самуила Фајнберга једно од најбољих извођења овог циклуса од „историјских пијаниста", које стоји раме уз раме са тумачењима Розалинд Тарек, Фридриха Гулде и Едвина Фишера. Оно што је карактеристика Фајнберговог приступа је, са једне стран,е дубоки и проживљени лиризам, а са друге особена способност остваривања рубата - те најтеже карактеристике пијанистичке уметности. Другим речима, Фајнберг даје флуидност темпима, без да компромитује ритмички ток или мелодијске контуре прелудијума и фуга. На тај начин, музика „тече", добија на унутрашњој покретљивости, експресивности и раизграности, а да притом њена логичност и процесуалност остају нетакнуте. Слушалац бива увучен у игру полифоног ткања, премда је све време изложен лирском тумачењу и рафинираној емотивности, без патоса, али и без круте уздржаности.

Уредница Ксенија Стевановић

број коментара 0 Пошаљи коментар