Луиђи Бокерини у Шпанији

У трећој емисији циклуса у коме сагледавамо Бокеринијев долазак у Шпанију, слушаћете гудачке квартете овог аутора и његовог савременика, Гаетана Брунетија.

Гудачки квартет био је један од првих жанрова у којима се Бокерини окушао у Шпанији, градећи свој реноме као композитор инструменталне музике. Његови гудачки квартети опус 9 настали су већ 1770. године, пре него што је ступио у службу принца Луиса Антонија Хајмеа, а штампани су две године касније у Паризу. Бокерини је квартете посветио „свој господи - музичким аматерима Мадрида", што указује на то да је као извођаче имао у виду музичке дилетанте из редова шпанске аристократије. У овој збирци Бокерини и даље експериментише са цикличном структуром гудачког квартета: док су два квартета у збирци конципирана према четвороставачном моделу који ће крајем XVIII века постати канонски, преостали су троставачни, два квартета отпочињу експресивним лаганим ставом, док у преостала два сонатни allegro започиње лаганим уводом.

Гаетано Брунети је, као и Бокерини, био италијански композитор који радио у Мадриду, под заштитом шпанске краљевске породице. Тек годину дана млађи од Бокеринија, Брунети је у Шпанију дошао са својом породицом, 1762. године, а пет година касније постао је виолиниста на двору Карлоса III. Његове активности убрзо су превазишле дужности члана оркестра краљевске капеле: држао је часове музике и виолине принцу престолонаследнику, компоновао за двор и организовао је дворске музичке светковине. По доласку свог ученика, Карлоса IV на престо, 1788. године, Брунети је руководио новооснованим камерним ансамблом и богатом музичком библиотеком на двору у Мадриду. Био је чувен широм Шпаније, а низ својих дела посветио је и Бокеринијевом мецени, Дон Луису. Гудачки квартет био је у центру музичких интересовања принца престолонаследника, потоњег Карлоса IV, који је и сам учествовао у изведбама, изводећи деоницу друге виолине. Након шест раних квартета без броја опуса, Брунети је 1774. године компоновао прву заокружену збирку од шест четвороставачних гудачких квартета, коју је објавио као свој опус 2. У време писања ових дела био упознат са раним опусом Јозефа Хајдна, као и са делима Луиђија Бокеринија. Иако је реч о раним делима, у њима је могуће пронаћи све основне одлике Брунетијевог идиома, пре свега мелодијску линија која је минуциозно изведена уз старање о специфичностима регистра и тембра инструмента коме је поверена. По правилу, Брунети гласове у слогу гудачког квартета конципира независно, али је у опусу 2 деоница виоле најчешће везана за деоницу виолончела. Брунетијеве партитуре такође одликује изузетно детаљно исписане ознаке за динамику и карактер. У квартету у Ес-дуру, трећем у збирци, истиче се лагани став у коме виртуозни слог прве виолине доприноси експресивности музичког израза без да постане сам себи циљ, а пажњу завређује и финални став у коме Брунети даје инструкције да се остинато мотив у деоници прве виолине свира sul ponticello, чиме се ствара оригинални тембр дела.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар