Рефлексије

Лино Вељак: Праксис и критика инструменталне рационалности.

У емисији „Рефлексије“, 15. и 16. августа, можете пратити текст загребачког филозофа Лина Вељака „Праксис и критика инструменталне рационалности“.

Проблем критике инструменталне рационалности могао би овако да се сажме: колико год да смо усмерени некоме циљу и колико год да наша рационалност служи достизању тога циља, рационалност није у стању да одржи саму себе (пада, дакле, у ирационалност) уколико се сведе на пуки инструмент за достизање тог циља (проблем оптимизовања рационалности). Другим речима, рационалност је увек нешто више и нешто сложеније од пуког оруђа за обраду унапред датог циља. Рационалност, рецимо, учествује у обликовању циља, она одређује и пут којим се до циља долази, те даје вредност томе циљу, што, пак, значи да није сваки циљ вредан напора достизања, односно, ако се проблем заоштри, неким се нерационалним циљевима разум (ratio) мора супротставити свим својим снагама, колико год, у међувремену, да нам се ти циљеви чине оправдани, или добро утемељени.

Лино Вељак се, дакле, у овоме тексту супротставља перспективи која инструментализује рационалност и, враћајући се славним мотивима Франкфуртске школе (Макс Хоркхајмер, Теодор Адорно) показује у којој мери је критика инструменталне рационалности и данас оправдана, важећа и, на крају крајева, неопходна.

Чита Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић

број коментара 0 Пошаљи коментар