Оперска сезона еурорадија 2019/20

Ђузепe Верди: Дон Карлос

Представљамо оперу „Дон Карлос” Ђузепа Вердија забележену на представи одржаној 21. септембра у Театру Реал у Мадриду.

Певачку поставу предводили су бас Дмитри Белоселски као шпански краљ Филип II, аргентински тенор Марсел Пуенте у насловној улози, сопран Марија Агреста у свом дебију као Елизабета, баритон Лука Салзи је био племенити Родриго маркиз од Позе, а Екатерина Семенчук је певала улогу принцезе Еболи. Мика Карес је био Велики Инквизитор, сопран Наталија Лабуредет је била паж Тибо, док је Леонор Бониља тумачила глас са небеса. Хором и оркестром Театра Реал из Мадрида дириговао је Никола Луизоти. 

Ова петочина опера, најдужа у Вердијевом опусу, настала је као поруџбина Париске опере, а компонована је на либрето Камија ди Локла и Франсоа Жозефа Мерија, према драмском комаду Дон Карлос Фридриха Шилера. Прича је заснована на догађајима из шпанско-француске историје 16. века, односно на уговореном браку између шпанског принца Карлоса и Елизабете Валоа, која је због промењених политичких околности након мировног споразума којим је окончан Италијански рат од 1551. до 1559. године, морала да се уда за Карлосовог оца Филипа II.

Иначе Дон Карлос је опера која је доживела највише композиторових дорада и измена, те постоји више верзија које су данас доступне диригентима и редитељима. Вечерас ћете пратити италијанску петочину верзију познату и као верзија из Модене коју је Верди за живота одобрио.

Гундула Кројцер у чланку „Гласови са оне стране: Вердијев Дон Карлос и модерна сцена" каже: „Историја рецепције Дон Карлоса је посебно погодна за деконструкцију стандардног историјског наратива савремене оперске сцене. Као што је познато, опера није доживела већи успех на премијери у Паризу 1867. године, те и поред Вердијевих многобројних ревизија никада није постала стандардна на репертоару, чак ни у Италији. Ипак Џулијан Баден је 1981. године приметио да „ни једна Вердијева опера није доживела тако драстичну ревалоризацију у последњих двадесет пет година као Дон Карлос. Од тога да је била посматрана као мрачна, разуђена, музички нескладна... до тога да се данас сматра Вердијевим ремек-делом". Као и Баден, многи су ово „васкрсење" повезали са периодом непосредно после Другог светског рата - пре свега са обновом из 1950. године у њујоршком Метрополитену или са поставком Лукина Висконтија у Ковент гардену 1958. године такозване верзије из Модене; или са открићем крајем 60-их и почетком 70-их најраније француске верзије дела, укључујући и музику коју је Верди одбацио пре премијере. Овакво становиште је можда оправдано из угла Америке, Британије, чак и Француске у којима се Дон Карлос ретко сретао пре половине 20. века. Али ово није био случај са разуђеним светом театра у земљама немачког говорног подручја. Овде је Дон Карлос био једно од најизвођенијих дела о којем су вођене бројне дебате у склопу онога што називамо Вердијевом ренесансом у првој половини 20. века", закључује Гундула Кројцер.

Уредница Ксенија Стевановић

број коментара 0 Пошаљи коментар