Бетовен и ривали – Дела Јана Ладислава Дусека и Лудвига ван Бетовена

У току 2020. године Трећи програм Радио Београда придружује се обележавању јубилеја Лудвига ван Бетовена. Током непарних месеци ове године, емитоваћемо шест тематских циклуса у којима ћемо Бетовенов опус сагледати у контексту музичке културе његовог доба. Први, јануарски циклус посвећујемо односима ривалства које је овај композитор имао са својим савременицима.

Прва деценија коју је Бетовен провео у Бечу била је кључна за његову каријеру. У овим годинама је изградио односе са хабзбуршком аристократијом који су му омогућили уметничку слободу и економску независност у деценијама у којима је друштво пролазило кроз ратове и кризе које су тешко погодиле и само поље музике. Како музиколошкиња Тиа Денора закључује, аристократија је крајем 19. века била ослабљена и највећи број породица више није могао да одржава велике музичке капеле при својим резиденцијама. Бетовен је овом сталежу понудио алтернативни и приуштив начин да јавно прикажу супериорност свог музичког укуса: његове композиције, пре свега дела за клавир, рушиле су устаљене жанровске оквире и захтевале су од љубитеља музике да исту „разумеју", а не само слушају или свирају. Припадници аристократије су, пак, показивали своју посвећеност Бетовеновој уметности не само у оквирима својих салона, већ и путем јавних спискова претплатника на издања његових композиција и посвета које је композитор упућивао својим меценама. Најважнији покровитељ бечког аутора био је кнез Карл фон Лихновски. Од доласка у Беч, 1792. године, Бетовен је редовно наступао и представљао своја дела бечкој аристократији у палати овог племића, да би потом те исте композиције биле и публиковане. Соната за клавир у це-молу, опус 13, оригинално насловљена као „Велика патетична соната", посвећена управо кнезу Лихновском, парадигматичан је пример композиционог идиома који је Бетовен развио у контексту аристократског меценства, који је истовремено њега представљао као генијалног весника промена у музици, а племство као покровитеље посвећене овој новој уметности.

Како би боље разумела Бетовенову специфичну позицију на музичкој мапи Европе, музиколошкиња Тиа Денора је његову каријеру у последњој деценији 18. века упоредила са каријером Јана Ладислава Дусека. Десет година млађи од Бетовена, Дусек је такође био запажени пијаниста, али је своју каријеру пре свега градио у Лондону. Међу посветама овог аутора готово да не пролазимо племиће, док њихово место у значајном броју заузимају, колеге - композитори и пијанисти, са којима је градио професионалне односе. Иако је у Лондону директно музичко меценство у одређеној мери било присутно, музичари су ретко били у присним односима са својим меценама, на начин на који је то било типично у Бечу, а посебно у случају Бетовена. За разлику од њега, Дусек је ослонац за изградњу каријере пре свега тражио на тржишту музикалија и у буржоаској јавној сфери, што је уједно значило да су иновативна композициона решења за њега носила далеко већи ризик. Ипак, Дусекове клавирске сонате из деведесетих година 18. века показују смеле експресивне искораке, те стручњаци сматрају да су Бетовену могле послужити као инспирација за његова дела из последњих година столећа, укључујући и саму Патетичну сонату, посебно јер су настала непосредно након Бетовенових сусрета са лондонским пијанистом Џоном Крејмером, који је посетио Беч 1798. године. У овом смислу посебно се истиче Дусекова четвороставачна Соната у це-молу, трећа у опусу 35 који је штампан исте 1798. године, а која садржи драматски сонатни алегро ађитато и експресивни лагани став. Чућете ову Дусекову сонату, као и другу сонату из истог опуса, у Ге-дуру, у интерпретацији Андреаса Штајера.

Аутор Срђан Атанасовски
Уреднице Ксенија Стевановић и Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар