Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на представу „Semper idem”, према истоименом роману Ђорђа Лебовића, чију драматизацију, режију, сценографију и избор музике потписује Горчин Стојановић, а изводе је чланови ансамбла Народног позоришта Сомбор. Текст је део пројекта „Критичарски караван“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије.

Аутобиографски роман Ђорђа Лебовића Semper idem једна је од најпродаванијих и најчитанијих књига, како у сомборским књижарама тако и у тамошњој градској библиотеци. Као дело чија се радња делимично одвија у Сомбору, овај роман није само омаж граду на северу Бачке, већ ништа мање присутна и сурово прецизна (и тачна) вивисекција локалног менталитета и тамошњег погледа на свет, што посебно долази до изражаја у драматизацији и режији Горчина Стојановића. Међутим, малограђанштина није темељна идеја од које је редитељ пошао и којом се бави у сомборској представи, већ Стојановића интересује нежна, каткад веома лирска, а неретко изразито сурова Лебовићева прича о одрастању, кишовски интонирана исповест о првобитно рајској башти у којој су рани јади једног дечака, стицајем повесних околнсоти (избијањем Другог светског рата), прекривени пепелом. Дакле, као што је то случај код Киша, и Лебовић у роману, а самим тим и Стојановић у драматизацији, бира дечју визуру на страшне догађаје и све токове приче провлачи кроз процес одрастања и сазревања једног дечака. На тај начин се детињим погледом на стварност успоставља дистанца у односу на ужасне аспекте живота. С једне стране, такав избор перспективе нема везе с релативизацијом историјских чињеница, али с друге, управо ова перспектива омогућава да историјска фактографија буде одмеравана другачијим аршинима - не више повесним но уметничким. Отуда гледалац представе стиче утисак да је преко реалног живота, као веловима од тила који су део сценографије, превучен прозирни застор који наизглед повремено замагљује визуру, али и сугерише варљивост сећања, пише Александар Милосављевић.

Интересантно је поменути да ова представа траје шест сати, но по мишљењу критичара, то не значи да је инсценација трајала дуже него што је потребно да би фрагменти једног живота били преточени у аутентичну и узбудљиву позоришну причу. Оно што и те како има везе с временом, и то са реалним трајањем сценске игре, јесте концентрација и посвећеност сомборског глумачког тима. У сјајном ансамблу у којем је, с обзиром на редитељску концепцију, уистину тешко начинити поделу на главне и споредне роле, ипак су се издвојили Марко Марковић који је играо лик главног јунака Ђорђа, потом Ивана В. Јовановић у роли његове мајке, Саша Торлаковић као Ђорђев деда, те Срђан Алексић као његов очух.

Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар