Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на комад Јоакима Вујића „Негри, или Љубов ко сочеловеком својим” који је у крагујевачком Књажевско-српском театру режирала Анђелка Николић.

Комад Негри, или Љубов ко сочеловеком својим (у преводу са славенословенског Црнци, или Љубав према другом човеку) Јоаким Вујић је написао 1821. године, настојећи да се бави темом о којој је он евидентно мало знао - проблемом судбине обојених робова у Америци његова доба. Начин на који је аутор приступио драмској причи указује на његове несумњиво просветитељске амбиције, на жељу да укаже на истину да су људи, без обзира на боју коже, свуда исти, те да отуда заслужују да се други према њима опходе као према људима. По речима Александра Милосављевића, у својој списатељској наивности и невиности Јоаким, осуђујући нехумано понашање надзорника на плантажи шећерне трске на којој Негри, вазда гладни, даноноћно диринче, нехотице отвара још једну тему, такође повезану с проблемом експлоатације. Вујић, наиме, показује да је једина особа која заиста ради и која је у комплетној констелацији односа који се успостављају између робова и бездушног надзорника узор предузимљивости, заправо млада Црнкиња, кћи и сестра потлачених мушких јунака драме. Тако, дакле, прича о феномену робовског рада и суровој експлоатацији добија још једну димензију, а она се тиче не само односа у савременом свету, него и незавидног положаја жене у њему.

Редитељка Анђелка Николић је одлучила да у својој инсценацији не преводи ни наслов комада нити драмски текст, што за глумце сигурно није био лак задатак, али је гледаоцима обезбеђен титл са преводом. Иако на први поглед ово може деловати као израз екстраваганције, у представи је то функционисало као поступак онеобичавања, којим се успоставља дистанца - не само између гледалаца и сценских збивања, него и између глумаца и драмског материјала којим се на позорници баве. С друге стране, видећемо и да је поступак онеобичавања у корелацији с низом других елемената које редитељка користи, а који су на трагу афирмације Брехтовог схватања театра. Није неважно приметити и да такав доживљај, из различитих разлога, наново све чешће преиспитују многи редитељи широм света. Управо ће овакво реферисање на Брехта укинути и сваку могућност доживљаја крагујевачке представе као евентуалне музејске реконструкције. Напротив, Анђелка Николић је и овом режијом потврдила да спада у ред наших најзанимљивијих редитељских имена, да провокативношћу и, нарочито, промишљеношћу свог редитељског поступка увек креира узбудљиве представе којима редовно поставља права, тачна питања времену у којем оне настају. Крагујевачки Театар „Јоаким Вујић" је добио још једну озбиљну представу која далеко надилази пуку асоцијацију на назив овог позоришта, оцењује Милосављевић.

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар