Широм затворених очију – Отисак Душе

Тражи се...

Тражи се једна реч. Тражи се она реч што ми је већ данима на врх језика, а никако да је изговорим и можда, напишем.

Тражим већ годинама ту страшно важну реч која би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да је тражим по улицама.

Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.

Одлазим да је тражим по Теразијама; можда седи пред Москвом и пије пиво, а можда је у киоску с новинама.

"Шта радиш?" - питају ме познаници.

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу да је нађем?

Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито.

Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места.

Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.

Тражи се нада, она давна нада полагана у себе саме и у време које долази.

Траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.

Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест и не бисмо се честито ни окренули, а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот.

И он се тражи - тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кљуцао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен. (Момо Kапор)

Ноћас читамо одломке из књижевних дела која су нас дотакла. Kроз емисију води Душица Мијатовић. 

Добро нам дошли!

број коментара 0 Пошаљи коментар