Umetnost interpretacije – Sećanje na Džesi Norman

Legendarna američka operska pevačica, sopran Džesi Norman preminula je 30. septembra u 74. godini života, a u emisiji UMETNOST INTERPRETACIJE se podsećamo stvaralaštva ove umetnice koja je ceo svoj život posvetila pesmi i pevanju u svim njegovim oblicima od spirituala i džeza do operskih rola. Čućete, zahvaljujući Evrovizijskoj razmeni ekskluzivne žive snimke Džesi Norman – njenog pobedničkog koncerta sa ARD takmičenja 1968. godine, ciklusa „Letnje noći” Hektora Berlioza sa Festivala u Eks an Provansu 1982. godine i nastupa na Montre džez festivalu 2010. godine.

Glas Džesi Norman je kritičar Njujork Tajmsa Edvard Rotšajn uporedio „sa palatom zvuka" i zapisao „on je izuzetnih dimenzija, dosežući pozadi i napred. On se otvara prema nepredviđenim vizurama. U njemu se nalaze osunčane sobe, uski prolazi, veličanstvene dvorane. Gospođa Norman je kraljevska gospodarica svoje oblasti, čija je fizička prisutnost u potpunom skladu sa njenim vokalnim mogućnostima", završava Rotšajn. Veličanstveni glas Džesi Norman – prepoznatljiv i jedinstven iako je pripadao dramskom sopranskom fahu – imao je pokretljivost i mecosopransku dubinu, zbog čega je on istvremeno bio i taman i sveto, prepun tela i prosvetljenih kopf tonovam uz izuzetnu kontrolu projekcije zvuka, posebno na njenom vrhuncu 80-ih godina. Snažan, a precizan glas spojen sa izuzetnom koncentracijom i razumevanjem teksta, dramskom odlučnošću i neprevaziđenom kontrolom disanja, omogućili su Džesi Norman da briljira u nemačkom repetoaru – u delima Vagnera, a posebno u kompozicijama Riharda Štrausa. Svojim urođenim scenskim autoritetom, ali i posebnom pažnjom koju je pridavala tekstu, uspela je ne samo da prevaziđe rasne prepreke u odnosu na vagnerijanski repertoar, već i da ih promeni i slomi.

Nažalost, vokalni vrhunac Džesi Norman je trajao relativno kratko – već početkom devedesetih godina čuju se pukotine i teškoće, posebno u višem registru njenog glasa. I pored toga njena pojava – njen status dive – privlačio je režisere i političare podjednako. Ovekovečena je u filmu „Diva" Žan-Žaka Beneiksa, a pevala je na rođendanima engelske kraljice Elizabete, kao i na inauguraciji dva američka predsednika – Ronalda Regana i Bila Klintona, kao i na ceremoniji sećanja na poginule u terorističkom napadu na Njujork 11. septembra.

Početkom devedesetih Norman se vratila u Ameriku iz Engleske koja joj je bila dom gotovo dve decenije, a sa ovim životnim povratkom, započeo je i muzički povratak ka korenima njenog muzičkog života. Sa smanjenim mogućnostima glasa, Norman se posvetila smelim istraživanjima afroameričke muzike, pevajući spirituale, džez standarne, bluz, gospel, u svom divljenju Djuku Elingtonu ili Merlin Gorn. Takođe, zakoračila je i u svet savremene muzike – izvodeći Mesijana ili Pesmaricu Džona Kejdža uz Meredit Monk i Džoan LaBarbaru. Kako se prisećaju očevici, veličanstevna diva je u skladu sa Kejdžovim instrukcijama sedela za pisaćom mašinom i uporno, posvećeno kucala rečenicu Erika Satija na francuskom jeziku: „Umetnik nema prava da troši vreme publike". Džesi Norman nikada nije trošila to vreme, već ga je oplemenjivala i činila ga posebnim, za savremenike i za buduće generacije.

Urednica Ksenija Stevanović

broj komentara 0 pošalji komentar