Ni crkve ni kluba, ali ima srpske pesme i kola

U Turskoj danas živi oko 400.000 naših ljudi. Srbe, Bošnjake, Turke i Jugoslovene sa Bosfora spaja njihov srpski zavičaj i srpski jezik kojim svi oni govore, kaže veliki poznavalac srpskog rasejanja, Marko Lopušina.

Kada sam ovih majskih dana posetio Istanbul i proverio tvrdnju nekih Srba da nas u Turskoj ima oko osam miliona, od naših diplomata sam saznao pravu istinu:

U ovoj zemlji danas živi oko 400.000 naših ljudi. Od toga 40.000 njih imaju naš pasoš i srpski su državljani. Oni su Srbi pravoslavci, Srbi muhamedanske ispovesti, Bošnjaci, Turci i Jugosloveni poreklom iz naše zemlje i njih i njihove potomke spaja njihov srpski zavičaj i srpski jezik kojim svi oni govore. To su divni ljudi, vredni radnici, ugledne ličnosti u Turskoj i iskrene patriote.

Prve seobe naših ljudi sa prostora srpskih zemalja u Tursku počele su još u vreme iza Kosovske bitke u 14. veku, ali to je za savremenike daleka i vrlo značajna prošlost. Moderne migracije započele su tridesetih godina prošlog veka kada je Turska postala republika i omogućila spajanje porodica ljudi poreklom sa Balkana i iz Jugoslavije. Najveći talas iseljevanja se zbio šezdesetih godina 20. veka, kada je komunistička vlast sklopila sporazume o izvozu radne snage, pa u Tursku odlaze prvo naši gastarbajteri, ali potom i članovi turskih porodica i Srba. Tada se iselilo oko 150.000 ljudi iz Srbije, Makedonije i BiH - rekle su nam naše diplomate.

Naši ljudi su se od šezdesetih godina useljavali prvo u mestima na jugu Turske, a kasnije su, kako su napredovali u svom društvenom statusu prelazili u Izmir, Bursu i Istanbul.

"Turska u drugoj polovini prošlog veka nije bila, kako se to našim ljudima činilo, raj za doseljenike iz Jugoslavije i Srbije. U Bursi, na primer, nije bilo struje i vode. Doseljenici su brzo trošili svoju ušteđevinu i imovinu donetu iz SFRJ. Turske vlasti su ih prvo pokrštavele i menjali im imena i prezimena, a potom ih raseljavali. Mi smo se tada sponatno borili da sačuvamo svoj nacionalni identitet i govorili smo srpski u svojim domovima", rekao nam je svojevremeno Šarik Tara, jedan od najuspešnijih i najugledanijih naših ljudi u Turskoj, inače poreklom iz Skoplja.

Slična sudbina zadesila je i porodicu Đukić iz Crne Gore, koja je bila u porodičnom ratu sa članovima porodice i precima Slobodana Miloševića. Zbog krvne osvete koja je odnela dvadesetak života, Đukići su prvo krajem 19. veka emigrirali u Sjenicu, a odatle 1933. godine u Tursku.

U Tursku su se tada doselila dva brata Đukića. Vlasti su im promenile imena i prezimena, ali tako da je jedan postao Zipak, a drugi Zampak. Ta prezimena su nosili moji roditelji i stričeva porodica, ali u suštini mi smo ostali vezani za zavičaj i svi u našoj velikoj familiji u Turskoj i danas govorimo srpskim i bošnjačkim jezikom - kaže Elmas Zipak, prozivođač kožne garderobe i član uprave na Kapali čaršiji.

Elmas Zipak je napustio svoje rodno selo i početkom sedamdesetih došao na zanat u Istanbul. Učio je kožarstvo, trgovinu, ali i engleski jezik. Već krajem sedamdesetih otvorio je svoju malu fabriku kožne galanterije i prodavnicu „Elmas" na najvećem bazaru na svetu sa čak 4.300 radnji.

"Mom poslovnom uspehu doprineo je prvo hipi pokret, kada smo proizvodili kožne jakne sa resama, torbe i obuću i prodavali mladim ljudima. Potom su osamdesetih godina u Istanbul počeli da stižu kupci iz Jugoslavije. Dešavalo se da godišnje proizvedem 15.000 jakni i da ih sve prodam. I danas su naši ljudi, pored Rusa, najbolji kupci", zadovoljan je Elmas Zipak, koji ovaj posao radi već 42 godine i planira da ga ostavi svojim sinovima.

U Istanbulu živi oko sto hiljada naših ljudi. Većina njih se doselila iz drugih turskih gradova zbog posla, školovanja i blize svog blaknskog zavičaja. Među njima ima dosta fabrikanata, trgovaca, ugostitelja, ali i lekara, profesora. Najviše ih je u naseljima Pendik i Bajram Paša, gde neki nose stara prezimena Karadžić i Kačar, a neki nova i turska. Potomci starijih doseljenika iz srpskih krajeva su, na primer, turski košarkaši Turkoglu, Erden, Ašik, Guler, Arslan, glumac Kivanč Tatlitug, glumica Sumerju Koč i modna kreatorka Ivana Sert.

Ljude koji govore srpski sretao sam svuda po Istanbulu, a najčešće u Kapali čaršiji, Egipatskoj pijaci i robnoj kući „Morava", koju je sagradio kao poslovni centar jedan naš čovek i dao joj ime po niškim cigaretama, koje je strastveno pušio, jer su ga vraćale u prošlost i u zavičaj.

"Zemo, evo za tebe veliki popust. Prijatelju moj dođi pazarim kod mene. Mi smo familija, treba da se pomažemo. Imam odličnu garderobu za vas", nudili su nam istanbulski trgovci svoju robu, čim su čuli da govorilo istim jezikom.

Srpskih tragova kulture i baštine ima malo u Istanbulu. Poznati su Beogradska kapija i Beogradska šuma iz vremena despota Stefana Lazarevića i sultana Bajazita. Postojala je naša pravoslavna crkva u kojoj se svojevremeno molio car Dušan Silni, ali je ona srušena. Postoji jedno porvoslavno groblje. I jedno groblje van grada sa 400 sahranjenih boraca iz jedinice vojvode Stepe Stepanović, ali još neobeleženo. Ambasada i Generalni konzulat ulažu napore da ovo vojničko srpsko groblje rekonstuišu i ožive kao spomenik kulutre i memorijal u Turskoj.

Poslednjih godina Tursku naseljavaju moderni gastarbajteri, uglavnom sportisti, treneri i turske snajke iz Srbije, Raške oblasti, BiH i Crne Gore. Među njima je najpoznatija pevačica Emina Jahović, ali i pedesetak Srba pravoslavaca, od kojih su najpoznatiji Milo i Pavle Bakić, suosničači Galatasaraja, trener Željko Obradović i košarkašica Tijana Bošković, koje turski navijači prosto obožavaju.

U Turskoj ne postoji srpska zajednica. Srpska pravoslavna crkva nema parohiju, ni svoje hramove, a Srbi nemaju svoje klubove. Srbi muslimani Turci, Bošnjaci imaju svoje udruženje, u kome neguju svoju kulturu. A to znači da igraju folklor i srpska kola i pevaju naše pesme. Privrženi su svom zavičaju i uče decu i unuke srpski, a poslednjih godina svi zajedno podnose zahteve za srpske pasoše sa namerom da posete Srbiju ili da se trajno u nju usele - rekle su nam naše diplomate, koje predano brinu o svim ljudima našeg porekla u Turskoj.

Gospodin Elmas Zipak je sa četvoricom sinova dobio srpske pasoše i sprema se da ih vodi u Sjenicu, zavičaj svojih dedova, a potom u Crnu Goru u radni kraj svojih pradedova. Planira, ako mu se ukaže prilika da širi svoj biznis u zavičajima svojih predaka. Još najmanje deset hiljada naših ljudi iz Turske je lane podnelo zahteve da dobiju srpski pasoš i srpsko državljanstvo. Mnogi od njih su željni staroj kraja, da posete očevinu i dedovinu, a drugi da vide da li mogu da posluju u Srbiji, pa jednog dana i da se presele u stari zavičaj.

broj komentara 0 pošalji komentar