На пола пута

Квалитет тркања који нам је сервиран на три последње стазе, у Аустрији, Великој Британији и Немачкој, ни мало не заостаје за оним што се колоквијално оцењује као златно доба Формуле 1. Пре започињања потенцијално занимљиве дискусије о разлозима због којих смо били тако неочекивано почашћени, следи најтежи од свих тестова – Хунгароринг по сувом времену.

Мада квалификације најављују још једну неизвесну трку, а лично у популарну „коментаторску клетву" не верујем, ипак ћу уместо најаве онога што ћемо данас гледати овај текст радије посветити рекапитулацији онога што смо од почетка године видели.

Понајпре због тога што је Хокенхајм означио крај прве половине сезоне и има смисла закључити оцене на полугодишту, али и зато што ћу себично искористити право да стази у земљи наших северних суседа, коју из разлога о којима сам писао претходних година презирем од како се појавила у календару, ускратим било какву врсту промоције.

Кренимо, дакле, од врха тренутног поретка где донекле очекивано, сасвим заслужено мада и поприлично срећно налазимо Мерцедес. Немачко-британска екипа брутално доминира актуелном ером хибридних мотора и мада им се престо већ трећу годину тресе, делује да круна ни ове сезоне неће пасти. Тим је савршено постављен, грешке сведене на минимум, а чак и када се десе – у Немачкој је рецимо све урађено погрешно – уместо сваљивања кривице на појединце Тото Волф бира да сви заједно из тога нешто науче и тако екипно напредују.

Због тога Хамилтон и Ботас имају вероватно најкомфорнију позицију у целом каравану, док год дају све од себе тим ће одрадити остатак посла. Хамилтон је надомак шесте титуле (?!) иако ове сезоне није блистао. Ботас је већ забележио две победе, а на квалификацијама је изједначен са Британцем са по четири прве позиције, али Финац свеједно не делује нарочито импресивно што баца сенку и на Луисов овогодишњи учинак.

Валтери једноставно нема онај екстра квалитет који може да предводи амбициозну екипу као што је Мерцедес и одавно је време да место уступи некоме ко ће Хамилтона учинити макар анксиозним и тако цео тим подићи на виши ниво.

Ферари је без икакве сумње највише разочарао. Све што је екипи донео као фантастичан технички директор – а ту пре свега мислим на сјајан аутомобил који Скудерија има већ трећу годину заредом – Матија Биното је прокоцкао као шеф екипе. Број али и разноврсност грешака које је дружина из Маранела ове године направила је неспојив са реномеом који екипа ужива и колико год били благонаклони према некоме ко је тек промовисан на највишу позицију таква ситуација не сме још дуго да траје.

И возачи сносе значајан део кривице а посебно Фетел не испоручује оно што се од четвороструког шампиона очекује па нису неочекиване приче у којима се спекулише о одласку из Ферарија а можда чак и крају каријере. Леклер са друге стране прави велики број грешака али таленат и брзина су ту, када се слегне и неопходно искуство момак из Монака би могао да буде тај који ће коначно вратити титулу у Италију. Због тога је крајње време да у тиму добије статус који заслужује.

Ред Бул се ове године коцкао са Хондом и нису погрешили. Уз традиционално добру шасију која током сезоне бива све боља сада имају и мотор који може да изазове Мерцедес и Ферари а у Верстапену и суперзвезду која вуче тим напред. Као жестоки критичар Максовог стила вожње морам да признам да је Холанђанин сазрео, значајно подигао квалитет и данас одаје битно другачији утисак на стази.

И даље је агресиван али на начин који више толико не угрожава друге што је промена која је резултирала победама а сада и првом „пол" позицијом. Нема сумње да је таквом развоју ситуације допринело и то што за разлику од претходних година Верстапен нема достојну конкуренцију унутар екипе. Ако изузмемо Кубицу који је објективно лимитиран физичким последицама тешког удеса који је преживео, ни један други возач није имао лошију сезону од Пјера Гаслија.

Француз ни док је возио за сестрински Торо Росо није показивао да има смисла промовисати га у главни фабрички тим, где је завршио само зато што Хелмут Марко није имао бољи избор, па нема никакве сумње да ће најкасније на крају сезоне морати да уступи место некоме са више талента.

Мекларен се коначно пренуо из спирале која га је носила све дубље у понор и мада је ова сезона значајно успешнија од Алонсових година то је још увек миљама далеко од позиције на којој смо навикли да гледамо екипу из Вокинга. Лично, сматрам да Зек Браун није особа која наранџасте може да врати на врх – фијаско на овогодишњем Индију је недостојан чак и коментара – али није да баш има много оних који би то могли да изведу. Ако таква амбиција постоји, другачија (и персонална) структура би морала да се успостави значајно пре увођења нових правила заказаних за 2021. годину.

Са возачке стране, Саинц можда није најатрактивнији пилот у каравану али конзистентношћу импресивно доминира битком у компетитивној средини табеле. Норис је више грешио али те грешке и надомешћивао атрактивним вожњама па би уз још искуства могао да израсте у изузетно узбудљивог тркача.

Торо Росо је у годину ушао са изнуђеном поставом – Ред Бул је одавно прецртао Албона из спонзорског програма док је Квјат не знам каквим чудом успео да преживи бруталан третман којем је био изложен од стране Хелмута Марка. На крају се испоставило да су оба решења испала пун погодак.

Посебно импресиван је био Албон који је у инфериорном аутомобилу толико пута изложио порузи Гаслија, док за Квјата одавно знамо да му је потребно мало среће и боља подршка неког искуснијег да би максимално искористио потенцијал који има. Русу је тек 25 година и биће интересантно видети у ком правцу ће отићи друга каријера у Формули 1 коју је управо започео.

Рено би требало да је велико разочарање 2019. године па једини разлог што није – осим оног очигледног, да је та позиција резервисана за Ферари – је што смо се на неиспуњена обећања одавно већ навикли од Абитебула и екипе. Константан напредак мотора сам за себе није довољан, прво због тога што ни конкуренција не спава а друго, и још битније, зато што шасија баш као и претходних година ни изблиза не испоручује оно што се очекује од стране велике фабрике.

Рикардо јесте засенио Хулка али је и сам пуно грешио па није ни близу макар битке за подијум чему се сигурно надао када је одлучио да напусти сигурност Ред Була ради неизвесности тима у (предугом) развоју. Хилкенберг из неког разлога и даље најгоре грешке прави када је у прилици да постигне добар резултат па ћемо га догодине вероватно гледати у некој од екипа са мање амбиција.

Рејсинг поинт је још једна екипа која ни изблиза не испуњава оптимистична предвиђања настала услед промене власништва. Лоренс Строл ће можда заиста инвестирати онолико и у све оно што обећава од прошлог лета наовамо – мада ми није јасно зашто би – али могу проћи године док то не почне да даје резултате.

У међувремену, тим је лимитиран помало непријатном ситуацијом да је власников син један од возача, што ме и даље спречава да објективно оценим који су домети млађег Строла. Озбиљно понижен из суботе у суботу на квалификацијама, Ланс је на тркама успео да скупи више бодова од клупског колеге што је сигурно непријатно за Переза. Можда и због тога, четврто место у поретку конструктора не делује више достижно.

Хас је у незахвалној позицији да има бољи аутомобил него возаче, што болно демонстрира и стање на табели. Са изузетком Ферарија, нико није просуо толико бодова колико је шокантним грешкама успео двојац под командом Гинтера Штајнера. Грожан има брзину али и мало шта осим тога док Магнусенов баш-ме-брига-за-све-остале став није баш поткрепљен талентом који је дозвољавао Сени, Шумахеру или Верстапену да се тако понашају.

Срећа у несрећи је да ћемо и догодине гледати Нетфликсов документарац који залази иза кулиса Формуле 1 па ће ескападе Француза и Данца на стази још једном послужити да од Штајнера направе прву звезду серијала. Једино отворено питање је ко ће од двојице возача пре добити шут карту, осим уколико екипа не одлучи да им се обојици захвали на услугама. Знам да бих ја то учинио.

Алфа Ромео дели претпоследњу позицију са америчким тимом, што је прилично изненађење. Када се погледа возачка табела, постаје јасно и зашто је тако. Док су испред Кимија само двојица возача који долазе ван водећа три тима, Ђовинаци је допринео само једним бодом.

Финац и даље поседује довољан квалитет да са лимитираним аутомобилом постиже солидне резултате, мада не много више од тога. То што бившег светског шампиона који је у позној фази каријере не успева да надмаши, Ђовинација може врло брзо одвести у правцу мрске Формуле Е.

На зачељу боље дане чека Вилијамс. Спонзора је све мање, таленат се у Гроуву на свим нивоима поприлично истањио па ни експеримент са Кубицом није успео. Повратак Пољака јесте једна сјајна мотивациона прича али Роберт уз објективне физичке лимите више није ни сенка возача који је некад био. Расел је међутим веома импресиван, што је ипак мала утеха ако знамо да је уговором везан за Мерцедес и да му је екипа Френка Вилијамса тек успутна станица у каријери.

А Формула 1 у 2019. години? Јака тројка, иако су постојали сви предуслови да та оцена буде много, много виша.

број коментара 0 Пошаљи коментар