Трст, након меча...

Вратио сам се на терен сат и по времена после утакмице. Рефлектори су били угашени али су лампе на ободу крова стадиона добољно обасјавале терен док се чуо једнолични звук косилица за траву које су гурала два средњовечна мушкарца одевена у зелене мајице и светло смеђе бермуде. Радили су да одрже и сачувају терен.

Ништа није одавало утисак да је ту пре само сат времена одиграна утакмица. Да је једном дечку сломљена нога и угрожена каријера. Да су неки младићи из Новог Сада отишли разочарани. Да је једна група из Граца уморна али срећна села у ауто и кренула брзо кући. Да је једна породица момку који им је помогао да њихов син заради гомилу новца и остала дужна рекла: "Извините, ко сте ...Ја Вас не познајем." Да се под трибинама из једне просторије чула песма на немачком а из друге само по који звук ударца копачке, затварања шлица на торби и можда понеки уздах; све без сувишних речи. 

Неки пут треба прећутати. Али неки пут треба и рећи. Да ствари буду јасне. Као оне линије на фудбалском терену или као резултат на семафору. 

Није ли фудбал можда једина игра у којој резултат вара а утисак не. 

Сада је 00.50. Губим нит мисли али знам шта ми је утисак. Некако ми је мучно. Непријатно. 

Не волим овакве тренутке. Глупост. Нико их не воли. Ко још ужива у томе да му је лоше. Али се ти тренуци често понављају. Та фудбалска репрезентација је донела небројено таквих тренутака. 

Па шта је бре са вама момци...Шта се дешава... Шта то утиче на вас да изађете на терен као да су копачке направљене од олова. Који је то разлог да вам је концентрација мало јача него код трогодишњег детета. Има ли нешто о чему са 22 или 23 године бринете и да ли сте можда уморни? Могуће је, заиста то мислим. Да постоји неки проблем. 

Реците шта је да пробамо да решимо. Хајде ...

Радимо да одржимо и сачувамо тим. 

Најрадије бих се сада окренуо на другу страну и заспао. А ујутро усидрио у неки кафе са лепим погледом и трошио дан посматрајући пролазнике у паузама читања свега и свачега на лап топу. 

Али знате како. Одлутаће ми мисли на оно од синоћ. И биће ми некако мучно. Непријатно. Скоро да ћу се стидети да изађем на улицу. Али без обзира на то. 

Радићу, да одржим и сачувам посао. 

Јер оно што радиш, то те чини таквим какав јеси. Не речи. Не прича. Оно што радиш. 

Радим да бих .... не могу сада да пишем. Идем да спавам, наставићу сутра. 

------

Прошло је десетак сати од када сам престао да пишем текст. И није се много тога променило. Имам сличан осећај. 

Погледао сам Газету јутрос. На насловној страни Сергеј Милинковић Савић, можда ће у Јувентус. Унутра, прича о Миленковићу, можда ће у Наполи. Неколико страница касније помињу Сашу Лукућа као будућност Торина. 

То ме учвршћује у оном размишљању које имам. 

Да не дужим, ово су ствари које сам још хтео да кажем. 

Има једна књига којој сам заборавио име. О томе шта су Спартанци радили када им затраже помоћ. Нису слали војску. Они би послали само једног генерала. То је било довољно. 

Зашто радим све ово...

Радим да бих одржавао и сачувао свест. 

број коментара 7 Пошаљи коментар
(четвртак, 20. јун 2019, 10:58) - cele67 [нерегистровани]

srce u junaka

Svaka cast za teks ….mnoge stvari si izbegavao, a dosta toga rekao, nastavi tako ti to znas majstore...
Da nije mozda opet Krstajic kriv ili Antic sto nije tu , mozda i Djorovic.... da nije mozda....ma daj bre nebudimo toliko smesni da ne kazem ludi...ono setanje , ne angazovanje fudbalera sa grbom na grudima je za svaku osudu...pitam se samo sta im roditelji kazu, brace, sestre, kumovi, prijatelji ...stide li se ti momci ili im je opet neko drugi kriv... ja cu ih i veceras gledati jer volim fudbal i Srbiju i nadam se da ce srce na terenu dati... nadam se vec godima , a pedes i dva leta mi je.

(среда, 19. јун 2019, 13:08) - Александар [нерегистровани]

Генерал

Последњи генерал који је нешто велико урадио у нашем фудбалу је Вељко Пауновић. Одмах после је нестао. Да је ФСС хтео, сачувао би га. Али није. Дакле, нешто друго је важније од победе. Шта? Менаџери и њихови интереси? Шиптарска мафија? Сме ли ико отворено да каже? Не сме. И шта онда очекујемо...

(уторак, 18. јун 2019, 22:57) - Žika slika [нерегистровани]

Daleko je ovo od Spartanaca ili gladijatora u Koloseumu

Znam mi, radnici, kada se organizujemo, pa par nedelja fudbala na travi, tačno sebe vidim kao kapitena Živkovića u meču sa Austrijancima, tačno, taj vrljav pas, trčkamo tako, aj da se kaže da se otvorimo i da dodamo, onako nešto vrljavo, to je to, kao kapiten :) A posle na treće poluvreme...

(уторак, 18. јун 2019, 21:35) - anonymous [нерегистровани]

fudbal

Odlican tekst, ali se nesto pitam...
U fudbalu oduvek precenjujemo sebe, a druge oslovljavamo kao ribare, skijase, hokejase, konobare...
A sta smo to mi uradili u fudbalu? NISTA
Crvena zvezda jeste 1991. osvojila Kup sampiona, ali uz mnogo srece (autogol u polufinalu, penali u finalu...) i sa 7 igraca u sastavu koji su tada vec bili stranci.
Valjda su Srbi bili samo golman Dika Stojanovic, Dragisa Binic i dvojica na klupi koji nisu ni ulazili u igru.
Ono na Novom Zelandu pre 4 godine ne racunam, jer je to takmicenje na nivou omladinskih radnih brigada, van zvanicnih termina FIFA.

(уторак, 18. јун 2019, 18:59) - Milan [нерегистровани]

Bravo Aco

Hvala Aco za ove divne romane i izvestaje!
Zaista se oseti tvoja ljubav i strast prema fudbalu a i utisak sta zapravo znaci biti sportski novinar!
Ne kao zanimanje, vec nacin zivota!
Samo nastavi

(уторак, 18. јун 2019, 13:19) - anonymousboki trisic [нерегистровани]

Epidemija

Epidemija je zahvatila i mladu reprezentaciju radonjic zivkovic gajic i jos par njih nisu ogigrali po jedno celo poluvreme u svojim klubovima a igraju u prvi tim promasaj radonjica je da batali fudbal sramota je takav pristup prema dresu nacionalnog tima

(уторак, 18. јун 2019, 11:51) - anonymous [нерегистровани]

bravo

Super su ovakvi tekstovi. Nije samo puki i dosadni izveštaj sa utakmice, nego se ima osećaj kao da se čita neki roman, a pri tom se dobijaju realne informacije stare svega nekoliko sati. Takođe, kroz tekst može da se oseti i atmosfera koja vlada tamo. Bravo!