Поздравите Ливерпул, нешто најбоље што фудбал може да понуди!

Овога пута их нико неће зауставити. Овога пута се нико неће оклизнути. Не може да се оклизне онај који лети...

Сједињене Америчке Државе су биле много мањи ентитет у 19. веку него што су то данас. Много је мање, практично речено, било држава које би и могле бити ”сједињене”.

Тек одскора независне од британске круне, Сједињене Државе су у веома инкрименталним корацима почеле да јачају и да се, сходно томе, шире. Али онда се нешто променило...

Територијална експанзија на запад континента, све до обала Пацифика, спроведена je скоро манично, свакако на моменте халапљиво. Насељеници су били ношени идејом која је била обухваћена појмом Manifest Destiny. Била је то идеологија - заводљива како само идеологије могу да буду - која је казивала како је судбина Сједињених Држава да се прошири преко целог континента.

Ништа и нико не може да спречи оне који ће на овим пространствима изнова креирати славну али у међувремену покварену и извитоперену прошлост коју су њихови преци оставили у Старом свету.

И тако је и било. Неколико деценија, анексија и ратова касније, Сједињене Америчке Државе испуниле су оно што им је било суђено.

Много мање крваво, недвосмислено лепршавије и племенитије, али идеолошки не толико различито, изгледа сезона Фудбалског клуба Ливерпул. Мистификована славна прошлост, измрљана нипошто кратким периодом без титуле у Премијер лиги, мора изнова бити присвојена. Ливерпулу, овом и оваквом Ливерпулу, суђено је да буде шампион Енглеске изнова.

Ово нереалним, претенциозним или чак патетичним може да сматра само онај који није погледао како игра екипа коју предводи Јирген Клоп, а коме у томе ништа мање спектакуларно помажу Пепајн Лајндерс и Петер Кравиц.

Много је фактора, јасно, који су утицали на то да Ливерпул од деведесетих година прошлог века па све до августа ове године не буде доминантни клуб Енглеске. Један је интересантан, додуше.

Стручни кругови често наглашавају како је промена правила, по којој је голман изгубио право да ухвати лопту у руке након што му је одигра саиграч, умногоме десетковала игру Ливерпула која се, као код не превише екипа са овог подручја у то време, базирала на стрпљивом поседу који је почињао управо од чувара мреже и дефанзивне линије. Сигурност је нестала онда када више није постојало решење враћања лопте у сигурност наручја човека са рукавицама.

Ливерпул се одједном нашао на погрешној страни фудбалске еволуције... Данас он ту еволуцију предводи.

Често погрешно схваћене идеје ”Манибола”, а које се тичу коришћења напредне статистике у такмичарске сврхе, своје упориште сада имају управо у Ливерпулу. Џон Хенри, власник клуба, уједно је и на челу групе која у свом власништву има и Бостон Ред Соксе, екипу која је освојила бејзбол титулу у МЛБ лиги, базирајући се управо на овим идејама.

Штавише, у Ливерпулу ради амерички господин по имену Вилијам Спирман. Он не долази из културе опседнуте фудбалом, није скучен идејом како фудбал ”мора да се игра” и стога је слободан да машта (сасвим буквално) о решењима на терену и око њега која би своју инспирацију могла да имају и у неким другим спортовима.

Али праву авангардност фудбалског израза која тренутно стоји на челу Премијер лиге неопходно је потражити у чињеници да је Ливерпул тим који је успео да сублимира неколико најмодернијих фудбалских тенденција, а онда да их подигне на, за сада, највиши ниво.

Овде је важно разлучити између фудбалских трендова и дугорочног фудбалског развоја. Трендови се мењају (проактивни фудбал, реактивни фудбал, један или други тип брањења или нападања...), али је дугорочни развој фудбала такав да ће се све ове тенденције, пре или касније, више или мање, синтетисати и спојити у једно.

У тренуцима када су фудбалери моторички и функционално све способнији (све бржи, снажнији и спремнији), све је мање простора на фудбалском терену. Између осталог отуд и толика важност тзв. нападања дубине. Директан, вертикалан, брз фудбал.

Овај сегмент игре уме да буде веома комплексан (отуд се често и подводи под појам ”синхронизације завршнице”) због офсајд правила. Ово правило, које своје порекло води из елитних јавних школа у рано време кодификације фудбала у викторијанској Енглеској, приморава сваки напад у фудбалу да буде веома прецизан и онемогућава лако стицање предности. Уосталом, првобитно име офсајда је, у неким институцијама, било sneaking (шуњање прим. аут.). Не можете тек да станете испред гола који нападате. Морате да зарадите своје право да се ту нађете.

Постоје бројне смернице које се користе у методологији тренажног процеса како би нападање дубине било што успешније и како би се створиле адекватне навике код фудбалера. То није лако и веома ретко је једноставно... Али када се доведе на ниво на којем је сада Ливерпул, апсолутно је спектакуларно.

У утакмици са Евертоном, тако, Ливерпул је играо у ређе коришћеном 4-2-3-1 систему. То му је, рецимо, помогло у пресингу против градског ривала који је играо са три централна бека и два централна везна фудбалера. Ливерпул је кроз једну занимљиву ротацију у фази поседа долазио до интересантног, асиметричног 4-3-3 облика. Покушавао је, доста успешно, да угрози рањиви простор у дефанзивном 5-4-1 облику Евертона, који је природно настајао између крилних бекова и њима најближих централних бекова.

Али ово су само неке специфичности једне утакмице. Голове - пет предивних голова - Ливерпулу је донела управо та, на моменте надреална способност савршено ефикасног нападања дубине.

Законитост је отприлике оваква - у тренутку када носилац лопте има време и простор око себе, када подигне поглед, фудбалери крећу у трк. Хватају залет, трче уз офсајд линију противника... Дубину, сада већ из пуне брзине, нападају у моменту ударца лопте. Предност коју ова кореографија ствара практично је неодбрањива када је довољно прецизна.

У финалу Лиге шампиона пре неколико месеци Ливерпул је сваку освојену другу лопту претварао у нападање дубине. На тај начин је стигао до пенала, а преко тог пенала и до титуле шампиона Европе. Можда је превише симплификовано, али стога ништа мање тачно, рећи да ће им управо та способност донети и титулу шампиона Енглеске.

Брендан Роџерс је сјајан тренер који је био јако близу овом успеху са Ливерпулом. Штавише, по доласку на Енфилд, Јирген Клоп је захвалио Роџерсу јер је ”научио Ливерпул да игра фудбал”. Али тада Ливерпул још увек није био спреман. Још увек, можда, није био довољно очајан да успе. Из очајања је најлакше винути се...

Постоје студије економских историчара које јасно показују да деца имиграната у Америци већ 100 година успевају да зараде више и да се више социјално издигну од својих вршњака из староседелачких породица. И, опет не толико неслично, Ливерпул је клуб који је, од свих великих клубова, кренуо са најниже тачке, а у складу с тим његов напор је морао да буде већи и ингениознији. 

Чак и пре клизања Стивена Џерарда, у сваком смислу судбинског, није деловало да је титула Ливерпулово право по сили те 2014. године. Био је то одличан тим, али и даље није био неумољив. Није био неизбежан.

Сада је другачије. Ливерпул је бржи и прецизнији од било кога другог. Ливерпул је радио напорно како би постао спектакуларан. Овога пута их нико неће зауставити. Овога пута се нико неће оклизнути. Не може да се оклизне онај који лети...

број коментара 2 Пошаљи коментар
(недеља, 08. дец 2019, 10:27) - anonymous Sreten [нерегистровани]

Realno i emocionalno

Svaka čast autoru ovog priloga i poruke u textu..Radostan sam kada pročitam realno razmišljanje oplemenjeno i sa emocijalnim ali realističnim porukama u današnjem dosta destruknivom okruženju u društvu

(недеља, 08. дец 2019, 09:29) - anonymous [нерегистровани]

Poleteti

Iz očaja poleteti...
Za romantike i nas koji volimo poeziju , a i fudbal.