Hiljadarka – prvi deo

Formula 1 ovog vikenda u Kini slavi svoj prvi milenijum. Ovo što sledi je moj skroman doprinos tom jubileju.

Za moju generaciju savršena vododelnica bio je Paninijev album o Formuli 1 iz 1981. godine. Hronološki smešten između jednako dragog Ježevog „Divljeg zapada" godinu ranije i još slavnije Espanje '82 – usput prvog albuma koji sam popunio kada sam ponosno zalepio poslednju nedostajuću sličicu sa likom Sent Etjenovog Žerara Žanviona – čuveni album je bio prva stvar koja nam je u nevinim godinama socijalizma podarila dodatni uvid u zanosni, daleki svet auto trka. Još bitnije, mogućnost da se sličica sa likom svog heroja nalepi na Poni bicikl i tako jednostavno od trkanja ispred zgrade izmašta Monca ili Silverston učinila je za popularnost Formule 1 među klincima iz mog kraja više nego (neredovni) TV prenosi nedeljom popodne.

Sve ono što je bilo posle – vrh turbo ere, povratak Laude, Pike protiv Mensela i Prosta, dolazak Sene, godine dominacije obojene u crveno-belo (ne, ne mislim na fudbal), kompjuterizovani Vilijams i nestvarni prvi krug u Doningtonu, tragična Imola i dolazak Mihaela, povratak Ferarija, titule za drugu generaciju Hila i Vilneva i Mikine godine, uzbudljivi Montoja u senci nečuvene dominacije Propetog konjića pa konačno dželat u vidu nadobudnog momka iz Austrije, golobradi, divlji Kimi, Brazil 2008. i Pepeljuga-Bron naredne godine, monotona dominacija Red Bula i tek malo zanimljivije godine obojene u srebrno – sve su to već opšta mesta, dobro poznati poligon za beskrajno nadgornjavanje o tome kada je bilo najbolje. Ono što je mene zanimalo bilo je šta je bilo pre toga, u onih prvih 350-400 trka koje sam propustio zbog krštenice, a koje su postavile temelje iz kojih je izrastao sport koji obožavam: hrabrost, veština, poštovanje, drugarstvo, genijalnost, smrt. Malo po malo, zahvaljujući knjigama, časopisima, internetu, dokumentarnim i igranim filmovima, TV-žurnalima i neizbežnom youtube-u, otkrivao se deo po deo te čudesne bajke.

Ovo je priča o tome.

Prva dekada (1950-1960)

Počelo je dosta skromno za nešto što je pretenciozno nazvano Svetskim šampionatom, budući da su prve dve sezone vožene samo u (zapadnoj) Evropi. Silverston, Monako, Bremgarten, Spa, Rems i Monca su bili poprišta na kojima su harale Alfe sa čuvenim modelom 158 (istorije radi, sve do 1960. Indi 500 se računao u šampionat F1 iako se vozio po potpuno drugačijim pravilima i mada zanimljiva*, to je ipak neka druga priča). U Silverstonu se pojavio 21 vozač - jedan više nego što ih danas imamo u karavanu – iako Ferari nije poslao ni jedan automobil u Britaniju. Ostaće zapisano da je prvi pobednik, kasnije i prvi svetski šampion postao Đuzepe Farina, arogantni italijanski kicoš koji je slavio na tri trke u toj sezoni. Preostale tri pobede odneo je klupski kolega, krivonogi Argentinac koji se u Evropi pojavio tek godinu ranije zahvaljujući novcu koji je obezbedio general Peron. Huan Manuel Fanđo je na dan prve trke Formule 1 imao već 38 godina, ali to ga nije sprečilo da u narednih sedam sezona osvoji čak pet titula i tako postane prva istinska ikona svetskog auto sporta.

Kakve su to godine bile. Vozači su sedeli u automobilima obučeni u odela sa kravatama i leptir-mašnama sa platnenim ili vunenim kapama na glavi (kacige su postale obavezne tek 1952. a i tada su bile otvorene, bez zaštite za lice). Sigurnosnih pojaseva nije bilo (sve do kasnih '60-ih!) iz jednostavnog razloga što su vozači radije birali da budu izbačeni iz vozila nego da ostanu zaglavljeni u slučaju prevrtanja. Trke su se vozile na 500 umesto današnjih 300 kilometara, pa nije čudo da su u toj prvoj deceniji neke trajale skoro 4 sata! Pošto ni to nije bilo dovoljno svake godine je vožen veliki broj trka Formule 1 koje se nisu bodovale za šampionat. Na samim trkama vozači su mogli da se menjaju u automobilu tokom servisa na sličan način kao što je to danas praksa na trci 24 časa Le Mana a šampionat konstruktora uveden je tek 1958. godine.

Svi ovi – iz današnjeg ugla gledano – kurioziteti bili su u senci dešavanja na stazi koja su bila toliko uzbudljiva da je o gotovo svakoj trci mogao da se napravi prilično uzbudljiv film. U nedostatku prostora, danas možemo da posvetimo samo po vinjetu nekim od najneverovatnijih priča i tako možda zagolicamo maštu znatiželjnog čitaoca da se sam potrudi i sazna nešto više. Kada bi mogli da se vratimo kroz vreme, tako bi videli:

• ... kako prvi Monte Karlo 1950. godine odlučuje jedan talas(?!) zapljusnuvši čuvenu Tabak krivinu i time eliminisavši polovinu karavana; do prve pobede u Formuli 1 stiže Fanđo

• ... Žana Behru kako na trku u Švajcarskoj 1952. svoj Gordini vozi javnim putevima pošto nije bilo vremena za transport kamionom; do danas je nejasno kako je Francuz uopšte uspeo da ubedi carinike da mu dopuste da pređe granicu u trkačkom automobilu bez ikakve registracije

• ... kako u Argentini '53. (što je bila prva trka van Evrope) publika provaljuje ogradu i u tolikom broju puni autodrom da ljudi stoje sve do asfalta; pri tome, oni u prvom redu skidaju džempere i košulje i drže ih kao toreadori, sklanjajući ih tek u poslednjem trenutku pred automobilom-bikom koji bi nailazio; zvanična statistika kaže da je u trci koja je bez obzira na sve dovedena do kraja stradalo 11 a povređeno više od 30 navijača, najvećim delom u trenutku kada je Farina izgubio kontrolu nad automobilom i uleteo u publiku zbog toga što je pokušavao da izbegne dete koje je pretrčavalo stazu (?!)

• ... Mosa kako na Monci '54. kao vodeći ostaje bez pogona usled pada pritiska ulja u motoru a zatim dobrih 800 metara gura svoj Maserati i zaustavlja ga tik ispred linije cilja; odatle Britanac uz flašicu pića naslonjen na haubu sledećih 9 krugova čeka da Fanđo pobedi a onda gura automobil poslednjih par metara kako bi bio klasifikovan kao deseti

• ... da po završetku Velike nagrade Francuske u Remsu 1959. godine posle kratke pauze više od polovine vozača upravo završene trke Formule 1 startuje i u trci Formule 2

• ... Alena Stejsija, koji je počevši od 1958. učestvovao na ukupno sedam trka Formule 1 i nije uspeo da osvoji ni bod; ono što ne bi znali – kao ni gotovo celokupan svet Formule 1, uostalom – je da momak nije imao desnu nogu ispod potkolenice!? Ono što je još neverovatnije, Stejsi bi pred svaku trku rutinski prošao obavezan medicinski pregled; kad god bi došao red na test refleksa kolena, Stejsi bi doktoru prvo postavio svoju zdravu levu nogu; pre nego što drugo koleno dođe na red neko od prisutnih vozača – najčešće Ines Ajerland – bi nešto upitao doktora kako bi mu skrenuo pažnju sa Alena koji bi uvežbanim manevrom doktoru podmetnuo ponovo istu levu nogu; momci su poslednji put ovaj trik primenili pred trku u Belgiji 1960. gde je zlosrećni Stejsi stradao izgubivši kontrolu nad automobilom kada ga je usred trke u glavu pogodila ptica

Ipak, za moju omiljenu priču iz te neorganizovane, romantične i herojske prve decenije uvek biram Veliku nagradu Portugala 1958. godine. Pozni je avgust i Formula 1 je po prvi put na gradskoj stazi Boavišta u Portu a u borbi za titulu glavni rivali su Mos u Vanvolu i Houtorn u Ferariju. Na trci, obojica se nekoliko puta izmenjuju u vođstvu sve dok Houtorn zbog problema sa kočnicama nije morao na servis. Kada je Mos konačno prvi prošao ispod karirane zastave Houtorn je jedini bio u istom krugu sa pobednikom (trećeplasirani Luis-Evans je imao krug zaostatka) što mu je garantovalo 6 bodova za drugo mesto pod uslovom da stigne do cilja.

Međutim, sa potrošenim kočnicama, Houtorn se izvrteo na stazi tako da mu se ugasio motor. Kada je Mos naišao u svom pobedničkom krugu zatekao je Houtorna kako uzaludno pokušava da startuje motor gurajući automobil. Problem je bio što je na tom mestu staza išla uzbrdo i Stirling je usporio i doviknuo svom prijatelju da okrene automobil nizbrdo. Majk je tako i uradio, upalio motor i dovezavši se do linije cilja bio klasifikovan kao drugoplasirani. Veoma brzo nakon toga, jedan od redara je prijavio da se prilikom startovanja automobila Houtorn kretao stazom u suprotnom pravcu, što je povlačilo automatsku diskvalifikaciju. Te večeri, u disciplinskom postupku za svedoka se dobrovoljno prijavio Mos. Suprotno svojim interesima svedočio je u korist svog prijatelja. Sudijama je rekao da je on nagovorio Majka na taj manevar, ali da je tom prilikom automobil bio na pomoćnom putu a ne na stazi pa tako nikakvo pravilo nije prekršeno. Houtorn je tako dobio nazad šest bodova i dve trke kasnije postao šampion sveta. Mos je na kraju zaostajao za jedan bod. „To me je koštalo šampionata, pa šta? Sve zavisi od načina na koji želite da pobedite. Majk mi je bio drag, dobrovoljno sam svedočio u njegovu korist". Iako smatran najboljim vozačem svoje generacije, Stirling će do današnjeg dana biti upamćen samo kao najbolji vozač koji nikada nije osvojio titulu prvaka sveta.

Prvu dekadu Formule 1 napustićemo – jer nas u sledećem nastavku već čekaju lude šezdesete – uz reči velikog Fanđa: „Strah nije bez veze. Pobeda je pitanje vere u sebe i u automobil a ne pitanje hrabrosti. Znao sam mnogo vozača hrabrijih od sebe. Svi su sada mrtvi".
______________________________________________________________________________

*Veliki Bil Vuković, sin srpskih iseljenika je zahvaljujući dvema pobedama na Indiju 1953. i 1954. godine bio klasifikovan kao 7. odnosno 6. u generalnom poretku Formule 1 iako ni na jednoj drugoj trci šampionata tih godina nije učestvovao. Već dogodine, na istom ovalu, dok je bio u vođstvu, zbog greške vozača koji je zaostajao za čitav krug zauvek će se preseliti u legendu.

broj komentara 0 pošalji komentar