Luisova poruka

Ovaj tekst je trebalo potpuno drugačije da izgleda. Počinjao je ovako: prvo je Gasli – potpuno opravdano – dobio šut kartu i ustupio sedište Albonu. Zatim je Mercedes odigrao ziheraški i častio Botasa još jednom sezonom što je automatski značilo da Okon dogodine ide u Reno umesto Hulka. Rejsing Point je za kraj Perezu dao trogodišnji (?!) ugovor a usput smo saznali i da mrska Katalunja ostaje u kalendaru za narednu godinu koji zbog toga raste na neverovatne 22 trke. Tipičan letnji raspust, zar ne?

Vozačka vrteška se tako i zavrtela i zaustavila tokom četiri nedelje za nama, makar kada su u pitanju ovi sa skupljim kartama. Da li će Hulk završiti u Hasu, gde će onda Grožan, i da li postoji slobodno mesto u Alfa Romeu (Đovinacijevo), priznaćete, nisu baš pitanja zbog kojih prosečan ljubitelj Formule 1 preterano grize nokte. Pogotovo kad su pred nama dva najuzbudljivija vikenda u godini - moćna Spa pa odmah zatim i nestvarno brza Monca.

U životu je - ako izuzmemo gitarski solo iz Just like heaven, onaj gol Roberta Karlosa iz slobodnog udarca, prednji kraj Jaguara XJ220, Džejmsa Gandolfinija u najboljoj seriji svih vremena i praktično svaki Cervelo bicikl - savršenstvo nemoguće postići ali često smo skloni da kažemo, kada pričamo o stazama Formule 1, da je belgijska lepotica nešto najbliže što tom idealu možemo prići. Na jednom mestu imamo veliku prosečnu brzinu, uzbudljivu visinsku razliku, prilike za preticanje i bez DRS-a, ćudljive vremenske uslove i ono što se uvek posebno ističe, krivine koje i u današnje vreme izazivaju strahopoštovanje. A onda se desi današnji dan, ugasi se jedan mladi život i ne možeš a da se ne zapitaš da li se uopšte može uživati u trkanju kada je cena tako visoka. I zato će se ovaj tekst drugačije završiti.

Nisam pratio karijeru Antoana Ibera, štaviše za momka do danas nisam ni čuo. Ono što je objavljeno - GP3 titula, podrška Reno sport akademije, pobede ove sezone u Monaku i na Pol Rikaru - pada u senku jedine informacije koja je bitna: Antoan je imao samo 22 godine. Samo 22 godine. U koje je morao da stane ceo jedan život, sve nade, strepnje, radosti i tuge, sva ljubav koju čovek može da da i primi. I onda, osim ogromne tuge zbog užasne sudbine koja je zadesila ovog mladog čoveka, njegovu porodicu, kolege ali i čitavu trkačku zajednicu, osećam i užasnu grižu savesti. Zato što volim ovaj opasan i zbog toga strašan sport, zato što se trudim da pišući o njemu tu ljubav prenesem na druge i dok to radim isuviše često dozvolim da zasenjen hrabrošću i veštinom momaka pod kacigama potpuno zaboravim da je danak koji za takvu strast plaćamo apsolutno neprihvatljiv.

Oprostićete mi zbog toga što ću danas umesto o novom penalu za Ferari i šansama Mercedesa i Verstapena da spreče da se isti pretvori u gol ovaj tekst završiti samo citatom sa Hamiltonovog instagrama:

„Ako bilo ko od vas koji gledate i uživate u ovom sportu makar i za trenutak pomisli da je ono što radimo bezbedno, grdno se varate. Svi ovi vozači stavljaju svoj život na kocku svaki put kada izađu na stazu i ljudi bi to morali ozbiljnije da shvate jer to nije dovoljno cenjeno. Ne samo od strane navijača već i od strane nekih ljudi koji rade u ovom sportu.
Antoan je za mene heroj, zato što je preuzeo rizik da bi ispunio svoj san. Jako sam tužan što se ovo dogodilo. Hajde zato da ga proslavimo i da ga se sećamo. Počivaj u miru brate."

broj komentara 0 pošalji komentar