Trst, nakon meča...

Vratio sam se na teren sat i po vremena posle utakmice. Reflektori su bili ugašeni ali su lampe na obodu krova stadiona doboljno obasjavale teren dok se čuo jednolični zvuk kosilica za travu koje su gurala dva srednjovečna muškarca odevena u zelene majice i svetlo smeđe bermude. Radili su da održe i sačuvaju teren.

Ništa nije odavalo utisak da je tu pre samo sat vremena odigrana utakmica. Da je jednom dečku slomljena noga i ugrožena karijera. Da su neki mladići iz Novog Sada otišli razočarani. Da je jedna grupa iz Graca umorna ali srećna sela u auto i krenula brzo kući. Da je jedna porodica momku koji im je pomogao da njihov sin zaradi gomilu novca i ostala dužna rekla: "Izvinite, ko ste ...Ja Vas ne poznajem." Da se pod tribinama iz jedne prostorije čula pesma na nemačkom a iz druge samo po koji zvuk udarca kopačke, zatvaranja šlica na torbi i možda poneki uzdah; sve bez suvišnih reči. 

Neki put treba prećutati. Ali neki put treba i reći. Da stvari budu jasne. Kao one linije na fudbalskom terenu ili kao rezultat na semaforu. 

Nije li fudbal možda jedina igra u kojoj rezultat vara a utisak ne. 

Sada je 00.50. Gubim nit misli ali znam šta mi je utisak. Nekako mi je mučno. Neprijatno. 

Ne volim ovakve trenutke. Glupost. Niko ih ne voli. Ko još uživa u tome da mu je loše. Ali se ti trenuci često ponavljaju. Ta fudbalska reprezentacija je donela nebrojeno takvih trenutaka. 

Pa šta je bre sa vama momci...Šta se dešava... Šta to utiče na vas da izađete na teren kao da su kopačke napravljene od olova. Koji je to razlog da vam je koncentracija malo jača nego kod trogodišnjeg deteta. Ima li nešto o čemu sa 22 ili 23 godine brinete i da li ste možda umorni? Moguće je, zaista to mislim. Da postoji neki problem. 

Recite šta je da probamo da rešimo. Hajde ...

Radimo da održimo i sačuvamo tim. 

Najradije bih se sada okrenuo na drugu stranu i zaspao. A ujutro usidrio u neki kafe sa lepim pogledom i trošio dan posmatrajući prolaznike u pauzama čitanja svega i svačega na lap topu. 

Ali znate kako. Odlutaće mi misli na ono od sinoć. I biće mi nekako mučno. Neprijatno. Skoro da ću se stideti da izađem na ulicu. Ali bez obzira na to. 

Radiću, da održim i sačuvam posao. 

Jer ono što radiš, to te čini takvim kakav jesi. Ne reči. Ne priča. Ono što radiš. 

Radim da bih .... ne mogu sada da pišem. Idem da spavam, nastaviću sutra. 

------

Prošlo je desetak sati od kada sam prestao da pišem tekst. I nije se mnogo toga promenilo. Imam sličan osećaj. 

Pogledao sam Gazetu jutros. Na naslovnoj strani Sergej Milinković Savić, možda će u Juventus. Unutra, priča o Milenkoviću, možda će u Napoli. Nekoliko stranica kasnije pominju Sašu Lukuća kao budućnost Torina. 

To me učvršćuje u onom razmišljanju koje imam. 

Da ne dužim, ovo su stvari koje sam još hteo da kažem. 

Ima jedna knjiga kojoj sam zaboravio ime. O tome šta su Spartanci radili kada im zatraže pomoć. Nisu slali vojsku. Oni bi poslali samo jednog generala. To je bilo dovoljno. 

Zašto radim sve ovo...

Radim da bih održavao i sačuvao svest. 

broj komentara 7 pošalji komentar
(četvrtak, 20. jun 2019, 10:58) - cele67 [neregistrovani]

srce u junaka

Svaka cast za teks ….mnoge stvari si izbegavao, a dosta toga rekao, nastavi tako ti to znas majstore...
Da nije mozda opet Krstajic kriv ili Antic sto nije tu , mozda i Djorovic.... da nije mozda....ma daj bre nebudimo toliko smesni da ne kazem ludi...ono setanje , ne angazovanje fudbalera sa grbom na grudima je za svaku osudu...pitam se samo sta im roditelji kazu, brace, sestre, kumovi, prijatelji ...stide li se ti momci ili im je opet neko drugi kriv... ja cu ih i veceras gledati jer volim fudbal i Srbiju i nadam se da ce srce na terenu dati... nadam se vec godima , a pedes i dva leta mi je.

(sreda, 19. jun 2019, 13:08) - Александар [neregistrovani]

Генерал

Последњи генерал који је нешто велико урадио у нашем фудбалу је Вељко Пауновић. Одмах после је нестао. Да је ФСС хтео, сачувао би га. Али није. Дакле, нешто друго је важније од победе. Шта? Менаџери и њихови интереси? Шиптарска мафија? Сме ли ико отворено да каже? Не сме. И шта онда очекујемо...

(utorak, 18. jun 2019, 22:57) - Žika slika [neregistrovani]

Daleko je ovo od Spartanaca ili gladijatora u Koloseumu

Znam mi, radnici, kada se organizujemo, pa par nedelja fudbala na travi, tačno sebe vidim kao kapitena Živkovića u meču sa Austrijancima, tačno, taj vrljav pas, trčkamo tako, aj da se kaže da se otvorimo i da dodamo, onako nešto vrljavo, to je to, kao kapiten :) A posle na treće poluvreme...

(utorak, 18. jun 2019, 21:35) - anonymous [neregistrovani]

fudbal

Odlican tekst, ali se nesto pitam...
U fudbalu oduvek precenjujemo sebe, a druge oslovljavamo kao ribare, skijase, hokejase, konobare...
A sta smo to mi uradili u fudbalu? NISTA
Crvena zvezda jeste 1991. osvojila Kup sampiona, ali uz mnogo srece (autogol u polufinalu, penali u finalu...) i sa 7 igraca u sastavu koji su tada vec bili stranci.
Valjda su Srbi bili samo golman Dika Stojanovic, Dragisa Binic i dvojica na klupi koji nisu ni ulazili u igru.
Ono na Novom Zelandu pre 4 godine ne racunam, jer je to takmicenje na nivou omladinskih radnih brigada, van zvanicnih termina FIFA.

(utorak, 18. jun 2019, 18:59) - Milan [neregistrovani]

Bravo Aco

Hvala Aco za ove divne romane i izvestaje!
Zaista se oseti tvoja ljubav i strast prema fudbalu a i utisak sta zapravo znaci biti sportski novinar!
Ne kao zanimanje, vec nacin zivota!
Samo nastavi

(utorak, 18. jun 2019, 13:19) - anonymousboki trisic [neregistrovani]

Epidemija

Epidemija je zahvatila i mladu reprezentaciju radonjic zivkovic gajic i jos par njih nisu ogigrali po jedno celo poluvreme u svojim klubovima a igraju u prvi tim promasaj radonjica je da batali fudbal sramota je takav pristup prema dresu nacionalnog tima

(utorak, 18. jun 2019, 11:51) - anonymous [neregistrovani]

bravo

Super su ovakvi tekstovi. Nije samo puki i dosadni izveštaj sa utakmice, nego se ima osećaj kao da se čita neki roman, a pri tom se dobijaju realne informacije stare svega nekoliko sati. Takođe, kroz tekst može da se oseti i atmosfera koja vlada tamo. Bravo!