Zvezda ne briljira i ne očarava – Zvezda samo pobeđuje...

Druga lopta, prekid i prekid... Crvena zvezda je do velike, druge a time i istorijske pobede u Ligi šampiona stigla kao neka stereotipna engleska ekipa iz ere pre Premijer lige. Ali dok je stil nešto o čemu može da se debatuje, tabela je veoma egzaktna i nepodložna tumačenjima, a ona kaže da je srpski šampion drugi u svojoj grupi, ispred jednog veoma modernog i progresivnog engleskog tima, pride i vicešampiona Evrope.

Crvena zvezda je meč odigrala upravo onako kako i najčešće igra ove sezone, pa i u većini trenerovanja Vladana Milojevića.

Crveno-beli interpretiraju 4-2-3-1 sistem na veoma prepoznatljiv način. To, gledamo često, ume da bude dvosekli mač.

Principi i podprincipi modela igre postaju mnogo lakši za izvođenje fudbalerima Zvezde samom silinom rutine. Ono što radimo često – radimo lakše.

Međutim, blagu okoštalost koja tako nastaje lakše je skautirati i predvideti, gledano iz perspektive protivnika.

Kada napada, u drugoj fazi poseda, Crvena zvezda diže svoje bekove, a krila (krila samo imenom) uvlači unutra, u levi i desni poluprostor. Za progresiju su odgovorni centralni vezni, uglavnom Kanjas, kao i centralni bekovi. Marko Marin ima slobodu da se spusti po loptu – praktično ima slobodu da ide gde poželi, odnosno gde smatra da je potreban – ali to ume da razdeli i prepolovi tim, koji onda postaje nesposoban da održi kontinuiran napad i da na održiv način krene u progresiju.

U ovim momentima beogradski tim stoji u 2-2-5-1 obliku, što nije ništa neobično i relativno se često može videti. Sličnu strukturu koriste ili su koristile neke zaista elitne ekipe.

Ipak, postoji jasan način na koji se igra protiv ovoga.

Horizontalna kompaktnost označava male distance iza najdaljeg levog i najdaljeg desnog fudbalera u defanzivnom bloku. Ako je ona optimalna, uz kostantno razmišljanje o korekciji (postulat moderne zonske odbrane) i branjenje linije pasa, postaje veoma teško igrati kroz protivnika.

Kada je Kostarika savladala Italiju na Mundijalu 2014. godine, ekipa Ćezarea Prandelija igrala je u istom obliku kao i Zvezda, a kasniji četvrtfinalista turnira je to neutralisao izvanrednom kompaktnošću svoje druge defanzivne linije u 5-4-1 sistemu.

Olimpijakos nije morao da ide tako daleko u sažimanju prostora, ali je bio sasvim dovoljno dobar da neutrališe Crvenu zvezdu.

Jedan od važnijih ideja u trećoj fazi poseda srpskog šampiona jeste i obrazac u kome, po primanju lopte beka, krilo napada prostor između beka i centralnog beka rivala. To se radi jer u niskoj zoni popušta korekcija i upravo tu nastaje prostor koji se može eksploatisati (način na koji se brane od ovoga jedna je od većih razlika između Mančester Sitija i Liverpula, dve dominantne ekipe planete, što je više od trivije i pokazuje koliki značaj ovo parčence terena može da ima).

Najprostije, to je pokušaj da se igra oko protivnika, umesto kroz njega.

Zvezda je u par navrata pokušala ovo da izvede, ali sa Jovančićem koji je trebalo da primi pas u tom prostoru. To je moglo da ima povoljan efekat, ponajviše zato što je to utrčavanje fudbalera od koga se to nominalno ne očekuje. Ni ovo nije prolazilo...

Ispostavilo se da nije ni moralo. Crveni karton, kako to ume da bude, promenio je čitavu dinamiku utakmice. Sve gore opisano, kao i mnogo toga nepobrojano, više nije bilo relevantno.

Jasin Benzija je morao napolje, a Vladan Milojević je kao odgovor (možda je to svakako i planirao) na teren poslao Ričmonda Boaćija umesto Van La Pare.

Naposletku je gol postigao drugi rezervista, Miloš Vulić koji je prvi stigao do jedne druge lopte, što je karakteristika posebno važna u ideologiji ovog tima Crvene zvezde.

Do kraja je meč postajao sve razvodnjeniji, sa možda previše neusmerenog ritma. A to, svidelo se to nekome ili ne, veoma često ume da odgovara timu iz Beograda.

Dve sjajne prilike Olimpijakosa prethodile su pogotku koji je Milunović postigao iz kornera. Prekidi, u svojim najraznoraznijim iteracijama i oblicima, ostaju jedno od najmoćnijih oružja u tobolcu Crvene zvezde. Koliko moćni? Toliko da je tek par minuta kasnije pogodak iz kornera postigao i Ričmond Boaći...

Ovo bi bila idealna prilika da govorimo o nekoliko veoma interesantnih rutina koje Crvena zvezda koristi prilikom prekida u ovoj i koje je koristila u nekim prethodnim sezonama, ali istina je da je Zvezda ovoga puta golove postigla iz dosta bazičnih kretnji.

Ne mari...

Još par ovakvih mečeva i imaćemo prilike da govorimo o Zvezdinim prekidima – i mnogo čemu drugom – i na proleće u evropskim takmičenjima.

broj komentara 4 pošalji komentar
(sreda, 02. okt 2019, 16:07) - anonymous [neregistrovani]

Zvezdas

Pobedjuje? A protiv Bajerna? 0:3?

(sreda, 02. okt 2019, 09:17) - anonymous [neregistrovani]

Malo ozbiljnosti

Sta bi blo da nije bilo iskljucenja? Protivnik je vodio do tada i bio opasan u kontrama. Zvezda je tek sa igracem vise pocela davati golove. Osvojena su tri boda i to je sve ali sta dalje?

(sreda, 02. okt 2019, 08:37) - anonymous [neregistrovani]

Ivane,

Činjenica je da je taktika (kroz jednu ili više "šema" posle isključenja bila prava i dala rezultat. Na isti način, pravilnom taktikom i pomeranjem igrača i linija AZ je odgovorio Partizanu. Bitno je.. Pored Miloja, ovde ne treba zaboraviti Kosana i ostale..

(sreda, 02. okt 2019, 06:38) - Ivan Zgrozeni [neregistrovani]

Pravite nauku a fudbal je, ipak, samo igra

Dok su igrali po semama crtanim na onoj famoznoj tabli bilo ih je lako procitati, bili su predvidivi. Onda je "меч постајао све разводњенији, са можда превише неусмереног ритма". Drugim recima, poceli su da se krecu slobodnije, trce i postali nepredviljiviji suparniku za citanje. Problem sa tablom i strategijama vojnog tipa je sto je to statika a fudbal bi trebalo da bude dinamicna igra. Tek kada se zaborave seme pocinje slobodna improvizacija i individualni kvalitet pobedjuje. Tajna uspeha? Naci ravnotezu izmedju dve varijante.